НАГЛЕДАЛА се Србија свакаквих страначких прелетача, камелеона и научнофантастичних политичких велеобрта, али се чини да је канцер који нагриза вишепартизам метастазирао до гротеске. 
Каква се то, на пример, изненадна колективна катарза догодила функционерима ДСС из Сурчина да као дугогодишњи конзервативни десничари одједном приступе левичарском СПС.
Да ли су доживели некакво социјалистичко просветљење, трансцендентални преображај, суштинску самоспознају да као омађијани колективно пређу из Сандиног у Ивичин брод. С краја на крај.
До јуче су, значи, веровали да је потребно зауставити европске интеграције, променити политику према Косову, налазили су примере у српској хришћанској традицији, аплаудирали на помен Слободана Јовановића...
Данас се, ваљда, клањају звезди петокраки, југоносталгији, доктрини Слободана Милошевића, идејама солидарности, социјалдемократији, црвеној боји... Превелики прелет чак и за политичарчиће из општине у којој имамо највише авиона и летелица.
Пре неки дан, опет, стигла је вест да је група бивших функционера Чединог ЛДП из Врања потписала приступницу Борковој "Левици Србије".
Либерали, чија је религија "тржишна економија", сада верују у државну интервенцију и комунизам. Били су за улазак у НАТО, а сада су против. Господа постали другови.
Ствари су отишле предалеко. До бесмисла.
Иза свих назива - социјалдемократе, неолиберали, конзервативци, модерни бољшевици - налази се очигледно војска политиканата који програме својих странака нису ни прочитали.
Главна идеологија великог дела пешадије српских партија је власт. Истинска визија - борба за фотеље, привилегије, новац.
Ваљда то знају њихови лидери. Или им не смета.