Химере

        Српске химере: препоручени чланци           

                                                                                                                                                               

..

..

Све је почело тог августовског дана 1983. године, када је у Алеји великана, на београдском Новом гробљу, сахрањен Александар Лека Ранковић, познат и као друг Марко. Тог дана су партизани изгубили ИИ светски рат. Тог дана се 100.000 људи окупило да испрати друга Марка на вечни починак. Тог дана је почела ревизија историје. Тог дана је зачета Химера.

А можда свега тога не би било да генерал Сретен Костић није инсистирао да се Ранковић сахрани у Алеји великана, уз највише државне почасти, већ да је Лека на вечни починак отишао у родни Дражевац, као што је породица планирала.

Можда…

А можда би опет све било исто и та маса људи би се упутила ка Дражевцу крај Обреновца, уместо ка Новом гробљу.

На рођење Химере се чекало више од четири године. Химера ипак није некакав једноставан организам, па да трудноћа траје рецимо… девет месеци. Не. Друго стање у којем се Србија нашла августа 1983, захтевало је много одрицања како би се трудноћа одржала и малена химерица здрава стигла на овај свет.

И онда, тог сунчаног 24. септембра 1987. године, Химера је рођена.

Они који су присуствовали порођају нису могли да одреде на кога дете највише личи. Химера је имала благи поглед Светог Саве, густе бркове Јосифа Висарионовича, риђу косу Јосипа Броза Тита, нос Душана Силног, уши Драже Михајловића, браду Карла Маркса, обрве Адолфа Хитлера, врат Владимира Иљича, чело Димитрија Љотића, образ Николаја Велимировића, дебеле усне Милана Недића, рамена Леке Ранковића, груди Розе Луксембург, шаке кнеза Лазара, стомак Бенита Мусолинија, задњицу Николе Пашића, мошнице Милоша Обилића, ноге Јозефа Гебелса и стопала Светозара Марковића.

Укратко, допала се свима. Пупчану врпцу је исекао проседи човек високог чела и свињских ушију, који је одмах изјавио како је он отац детета. И тај човек је одмах побрао славу и обожавање васцелог српства. Њему се исказивала безусловна љубав, док је химерица лежала у колевци и чекала крштење.

Тај свечани чин је дошао на ред 17. јула 1990. године. Оцу се није допало име Химера, већ је тражио од свештеника да јој да друго име.

Прозвали су је Социјалистичка партија Србије.

Више од четврт века, на својој кожи осећамо погубни утицај овог хибрида свега супротстављеног. Као што је то рекао Антоније Пушић, алијас Рамбо Амадеус, на сцени имамо један демагошки популистички пројекат који је у себи спојио крајњу левицу и крајњу десницу. Од идеологије ту никада није било ништа.

Она је ту да заведе просечног српског гласача. Убрзо по свом крштењу, ова Химера је почела да се размножава и ствара нове Химере, као што су СРС и ЈУЛ, које су замишљене као дешње и левље од СПС-а. Наравно, у питању су, као и у случају прворођеног детета, обични лукративни псеудополитички пројекти.

У последњој деценији двадесетог века, ова Химера је уништавала све чега се дохватила. Маса бесловесних гласача, која је читаву деценију подржавала један накарадни политички систем, мазохистички је уживала у сопственом уништењу. Парола “лошије данас за боље сутра“, настала у првим годинама после ИИ светског рата, поново је извучена из нафталина, али је сада сасвим обесмишљена.

Тог бољег сутра неће и не може бити док се не појави нови Белерофонт. Једног смо имали, али смо га убили. Данас, просечном српском гласачу је узалудно објашњавати да су сви тајкуни против којих се наводно бори химерино унуче, заправо део истог циркуса.

Мирослав Мишковић, фамозни власник Делте и до пре неку годину непријатељ број један Александра Вучића, ништа од тога не би био да није било химере. Његово богатство је стечено у криминалој приватизацији деведесетих година. У време када химера још није била крштена, Мишковић је био потпредседник владе Србије, вољом свемоћног химериног оца.

Сви који су се икада учланили у СПС, учинили су то из једног јединог разлога. А тај разлог је лична корист.

За ових двадесет пет година некаквог демократског система у Србији, СПС је у власти био двадесет и две. И те три године, када нису држали полуге власти, биле су једине три године у којима је српско друштво хрлило напред. Наравно, химера то није могла да дозволи и Белерофонт је убијен.

Када је пре две године, СНС однео убедљиву победу на изборима, уз сву мучнину и депресију покушао сам да видим нешто добро у томе. А то добро је било то да Вучићу није потребан СПС. Међутим, Вучић ме је демантовао. Унуче је показало поштовање према баби и подарило јој власт.

Пред нама су нови избори. Не очекујем да ће их СНС изгубити. Бирачко тело у Србији је показало невероватну истрајност у мазохизму. Ипак, у мени се јавља нада, да ће овог пута заобићи СПС и изабрати неког другог коалиционог партнера. СНС нема ни кадрове ни организациону структуру као СПС. Поредити ове две странке, исто је као поредити Мартина Бормана и Јозефа Гебелса. Лако је закључити ко је од те двојице способнији да управља инструментима власти.

Без СПС, власт СНС би се брзо распала, као кула од карата. Искрено се надам да су Вучићеви неписмени сатрапи довољно снажни да га натерају да овог пута заобиђе СПС. Ако би у нову владу, уместо СПС-а ушла коалиција ЛДП-СДС, као што неки предвиђају, то би за Србију било много боље.

Онај пристојнији део Србије би јасно видео да Тадић (који је тако радо водио љубав са химером) и Јовановић нису никаква опозиција, а са друге стране, главни кривац за све оно што нам се догађа, не би у својим рукама имао полуге моћи. Уверен сам да би се у том случају појавила нада да ћемо у догледно време добити новог Белерофонта.

Објашњење: Белерофонт је јунак из грчке митологије, Посејдонов син, познат по томе што је убио Химеру, страшно чудовиште.

       = извор  >  Александар Ђукановић 

ЛеЗ 0006409