Најкраћа молитва на свету може и планине да помери!


Псалам 50:

"Помилуј ме, Боже, по великој милости својој, и по обилју милосрђа свога очисти безакоње моје. Опери ме сасвим од безакоња мога, и од греха мога очисти ме, јер ја знам безакоње своје и грех је мој стално преда мном.

Теби јединоме сагреших, и зло пред Тобом учиних, да се оправдаш у речима својим и да победиш кад ти суде. Гле, у безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја.

Јер гле, истину лјубиш, и јавлјаш ми незнано и тајно свемудрости своје. Покропи ме исопом, и очистићу се; опери ме, и бићу белји од снега. Дај ми да чујем радост и веселје, да се прену кости потрвене.

Одврати лице своје од грехова мојих, и сва безакоња моја очисти. Срце ми чисто саздај, Боже, и дух прав обнови у мени.

Не одбаци ме од лица Твога, и Духа Твога Светога не одузми од мене. Дај ми радост спасења Твога, и духом владалачким учврсти ме. Научићу безаконике путевима Твојим, и непобожни ће се обратити Теби.

Избави ме од крви, Боже, Боже спасења мога; обрадоваће се језик мој правди Твојој. Господе, отвори усне моје, и уста ће моја казивати славу Твоју. Јер да си хтео жртве, принео бих; за жртве палјенице не мариш.

Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смерно Бог неће презрети. По благости својој, Господе, чини добро Сиону, нека се подигну зидови јерусалимски.

Онда ће Ти бити миле жртве правде, приноси и жртве палјенице; тада ће метати на жртвеник Твој теоце".

Уздај се у Бога и победићеш сваки проблем: Поучна прича оца Тадеја! Кад зло снађе вас и вашу породицу: Најкраћа молитва на свету може и планине да помери!

ЛеЗ 0010166


УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 18. новембар 2013.

Две песме / Благоје Свркота

 
Слика из јужне Србије, порта село Ображда, снимак Мирјана Соколовић (фотодокументација новембар 2013)

КАРПАТИ

На том путу
Изашли су мудрији само за зеру песка
Лако су мислили
И брзо чезнули
Како ли су само лутали
Док нису пристигли
А онда је пепео почео да вије
И да се Дунавом шири
По хладној равници
И да се у кости увлачи
По свакој земуници
Све до Ђердапа
Или до неког новог почетка
Када се вода опет разлије
И душе кад опет буду лебделе
Заједно са галебовима
Који ће чудно кричати
Или ћемо то ми кроз њих причати
О далеком времену
На том новом путу
Иза Карпата

РАЗМЕЂЕ

На размеђу путева вапим.
А мук је пред неочекиваним судом.
Иза великих зидова све ми је задато.
А желим да ми остане света земља.
Свуда бивам, а као да седим.
Размећем се боже, а немам са чим.
Докле ће трајати косовски бој

понедељак, 4. новембар 2013.

Из необјављених рукописа / Зорица Јанакова

У љубави која тече између РЕЧИ и ДОДИРА ПОЕЗИЈА

је трећа обала.
Јесење слике са Радана. новембар 2013. Фотодокументација "Заветина"


Само сам месо


Само сам месо одрезак рујави

На тањиру

Мислим овако овде

Овако сама

Дођи у грлу ми врисак

Нећу те повредити

Мада у устима ми

Све очњак до очњака

Дођи даћу ти обе руке

У твојима

Да се подаве

За један додир образа пустаре

Са ког одселила се

И последња

Не треба ни реч

За један светли додир

Где било

Даћу ти колико хоћеш

За очима.


Откад сам са тобом била


Откад сам са тобом била

Не умем да другујем са обичним

Стварима.

Собе ме не препознају

Подневни

Да делимо хлад.

Газиш нас, то боли, љуте се травке.

Ниси ту док седимо,

Клупа пода мном

Откад сам код тебе била

Не умем да дозовем

Да џивџанишу доконе.

Ветар ни да додирне ме

Кад сретнемо се

Низ реку,

А ни река, да погледне, плава.


Откад сам са тобом била.

Да знам да

Да знам да, ако те видим

Ниједан више нећу написати стих

Да кажу ми, ако ти дођем

Овако као лето шарена

На потоку тек умивена

И последњи белутак склопиће око

У пресахлој води

Ако поручиш ми

Сам би да дозриш високо

Копнећи

На слободи

Шта ћу овако расплетена

И куда, једва обучена

До тебе као вода

Разливена.


Слике са планине Радан, јужна Србија. Фотодокументација "Заветина", новембар 2013.


У теби сам се настанила


У теби сам се настанила

Кад почео је говор биља

А ућутало све што говори.

Дан беше некуда отишао

А вече и тако

Све касно примети.

Знале су још само пчеле

Да цветови имају зену

Као и људи

И да свака прогледа

Тек када о неком другом

Оцвета стручку.

Знале су још само пчеле

Са срцем сићушним

А златним

Да свако нађе себе

Тек на опусталом дну

Другога бића.

У теби сам се настанила

Кад почео је говор биља

А ућутало све што говори.

       _________ Из необјављене збирке «ПИСМО»:

Популарни постови

ИЗ СЕНКЕ