MAGNA MORAVIA – ВЕЛИКА МОРАВИЈА

MAGNA MORAVIA – ВЕЛИКА МОРАВИЈА

Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ

Меандри Велике Мораве

      Magna Moravia или Велика Моравија је србска средњевековна земља и држава о којој „званични историчари“ до сада нису написали ни једну истиниту реченицу, упркос чињеници да њу спомиње управо цар Константин Порфирогенит, њихов најреферентнији „историчар“, у „темељним“ списима „О церемонијама“ и ДАИ - „О управљању империјом“, у којима сe Magna Moravia спомиње чак - пет пута. Два пута у „Церемонијама“ и три пута у ДАИ. Па ипак, ово је прво дело до сада у србској историографији у коме се говори о аутономној Великој Моравији јужно од Дунава, на територији бивше србске земље Медије (Мезије–латински, коју је  верификовао и Тацит у својој Историји).

МЕЗИЈА – СРБИЈА ПО ТАЦИТОВОМ ОПИСУ

      „A према Тацитовој Историји, у којој описује њему савремене војничке и цивилне догађаје у периоду од 54. до 70. године нове ере, у римским провинцијама оформљеним на окупираној територији Срба, идентификовао сам и показао десетак старопоседничких земљорадничких српских племена највећег народа Србаља (Трибала), по имену: Морава, Морављани, Серби, Венди, Серви, Сербани, Сарбати (Сармати), Меди (Мези), Севери ( стари Бореји), Раци (Раси), Свеборуми (Свеби), Унди (Внди), Боји (Воји), Урби (Врби), Тоти (Тети) и она српска племена која носе географске називе по својим провинцијама у којима живе. која се означавају no провинцијама. А Српске су провинције, у којима стално живе једино поменута племена Срба, ове: Панонија са Панонским Алпима, Мезија, Илирик, Далмација, Вендика на Уни, Либурнија, Вендика уз крајње северно Јадранско приморје, Рација и Норик као приалпске провинције. Истовремено Срби живе у западној или панонској Сарматији, као слободној држави између Дунава иТисе.

      Тацитови налази потврђени су списима доцнијих грчких хроничара, затим у потоњим хроникама Ајнхарда, Дукљанина и Порфирогенита, потом повељама владара и властеле у српским средњовековним државама: Србији, Босни са Доњим Крајем и Доњој Славонији као вазалској бановини подчињеној угарском краљу. Порфирогенит је пет пута, у два списа, описао постојање српске кнежевине Велике Моравије, јужно од Саве и Дунава са Београдом (почетком X века), на територији пруженој од Дрине до Видина и реке Искар, докле је била граница српске провинције Мезије“. /1

ИСТОЧНА ГРАНИЦА МЕЗИЈЕ НА ИСКАРУ И СТРУМИ

(Коментари др Борислава Влајића Земљаничког)

      „Дакле, већ овде можемо назначити, a у даљој анализи доказати, источну границу Мезије, која иде природном линијом: од ушћа реком Искар, потом реком Струмом до Сера, српског имењака, кога Тацит и не помиње, јер је саграђен после Тацитова списа. Пошто се Мезија простире и источно од Старе Планине, до реке Искар, поменути војни патрициј Јулијан је пролазио преко превоја са путевима, тј. преко Вршке Чуке и Кади Богаза у правцу Виндина24 (Видина, без сумње града Срба - Винда); или се верао пешачком стазом преко превоја Св. Никола; или је ишао путем преко превоја Градина у правцу Сердике (Софије). Сви овде поменути градови, односно насеља (Видин, Сердика и Сер) добили су називе по Србима, јер су Срби једини чисто словенски генс, на југо–истоку Европе, којег спомиње Тацит. Остали су се раније или касније сепарирали од Срба, стицајем разних околности, међу које спада и незнање o своме пореклу.

      Иначе, између Старе Планине и Искара живело је српско племе Севери – Северци или је тај назив само пермуто од Серви. Сви ови градови су изграђени почетком II века, за цара Трајана и његова наследника цара Хадријана (117 - 137), великих градитеља. Трајан је подигао зидани мост преко Дунава код Кладова и пут од Београда до моста, вероватно је тада подигнут и Виндин, као и Гамзиград; док је Хадријан градио у Атини, затим подигао град на доњем току Марице, данашње

"Janos Thuros/.j, C'ronicon Hungarorum, 1488. Ето од када Угари пишу патриотску историју, иако до почетка XIII века нису имали ниједан сачуван документ. A затим je M. Korvin платио Ani. Hunfini, који му 1496. написа Историју Мађарске. Ако су се по српском племену Венди називала многа насеља под Алпима, могла су се по истородном и истозваном народу, и по истом принципу, називати и подно Старе Планине. За оне што знају да читају и инвентивно размишљају, тиме је порекло назива

Видина довољно објашњено, a томе се могу додати и доцнији факти у вези са Видином, као и чињеница да су ту област између Искара и Старе Планине населили Севери - Северци, што је очигледно назив пермуто од Серви, комшија западно од Старе Планине... Једрене, па je логично да је тад подигнут и Сер на доњој Струми и Сердика на горњем Искару; a тиме је био спојен Трајанов мост сa путним правцем Видин -Сердика - Хадријанов град, па одатле правац за Солун преко Сера.

Без сумње, на природној граници између Мезије и Тракије, од Сера правцем река Струме и Искара до ушћа у Дунав, успостављена је и етничка граница обележена етнонимима, тј. насељима названим по Србима: Сер – Сердика - Видин (Виндин)“./2

ПРОВИНЦИЈА МЕЗИЈА - ОД БЕОГРАДА ДО ДРАЧА И СЕРА

      „Тацит описује само једну Мезију, у истом поменутом периоду, која се простире од Дунава и Саве средином Балканског полуострва, - уз Велику и Јужну Мораву до-Вардара; уз Колубару и Ибар, па низ Дрим до Драча; иза Старе Планине, уз Искар и низ Струму до Сера (Сереза), као источну границу између Мезије и Тракије, - до јужне граничне линије: Сер, Дорјан, Охрид, Драч; и западне приближно: Скадарско језеро, ток Лима и корито Дрине од ушћа Лима до утока у Саву. Тако се може разумети према опису Тацита, c обзиром на покрете њене војне силе, помињане репере и суседство. Потоњи су смислили "горњу и доњу" Мезију и област Дарданију
(коју Тацит нигде не спомиње), вероватно због спомињања неког малог скитачког племена у ранијем или доцнијем периоду, које се убацило у Мезију, међу земљораднички народ Срба. Од таквих скитница Римљани су после 270. године спасавали Дечане премештајући их на десну обалу Дунава, између Тимока и Млаве, тј. у североисточни део Мезије. Западни сусед Мезије је Илирик, северни Панонија и Дакија, јужни Македонија иза поменуте граничне линије Сер - Драч. Илирик је само територијални назив провинције, становници су Венди и др. српска племена, као што смо показали код анализе података o Вендима. Мезеји се спомињу у смислу територијалне припадности, али се подразумева да су Срби, како смо показали на примеру помињања Венда у Илирику и Мезији. Наравно, ту су и друга племена: Раси (Раци), Морављани, Тимочани, Серви, Тоти, Северци, Венди итд. Спомињање Мезије у појединим књигама и облицима класирано је у Индексу овако: Moesia (књ. 1, 76, 79; II. 32, 46, 74, 83, 85; III, 46, 53, 75; V, 26); Moesica hiberna - Мезијски зимовник за војску (IV, 54); Moesicae alae - Мезијски војни сектор или крило (III, 20); Moesicae copiae - Мезијско богатство и изобиље (II, 32); Moesici auxiliaries - Мезијске помоћне трупе (III, 18); Moesicus exercitus - Мезијска војска, пешадија (II, 86; III, 2,9, 11); Мезијска легија - Moesicae legiones (II, 44, 86; III, 11). Мезију смо већ више пута спомињали, уз друге осврте на Тацитове белешке. Овде показујемо неколико ситуација у којима се спомиње активност Мезије, практично, увек у вези са војним питањима. Ево једне реченице у којој се спомиње Мезија ДО Драча (II, 83): "Klassern e Ponto By/antium adigi iusserat. Ambiguus consilii num omissa Moesia Dyrrachium2'' pedite atque equite, simul longis27 nauibus uersum in Italiam mare clauderat..." Наш превод: "Морнарица од Византијског мора дотерала c налогом сумњиву групу заиста немарних (аљкавих) плебејаца Мезија Драча (а не мезијских борбених трупа - БВ) и то јахача (коњаника)...“

СРБСКО ПЛЕМЕ РАЦИ (РАСИ) НАСЕЉЕНИ СУ ШИРОМ БАЛКАНА O ЧЕМУ СВЕДОЧЕ ДАНАШЊИ НАЗИВИ ЕТНОНИМА

( Према др Бориславу Влајићу Земљаничком)

Срби са својим бројним племенима и родовима заузимали су целу територију од Алпа до Црног мора

      „O постојању великог племена Раци или Раси сведоче и данашња српска племена и називи насеља, река и др. топонима, раширених по читавој територији средњег и западног Балкана, тј. у Србији, Босни и Херцеговини и садашњој територији Хрватске. Од презимена нарочито су позната (у Крајини, Банији и Кордуну): Раца, Раце, Рацетић, Рацић, Ратић, Рашета, Расић, Росић и др.

      Од етнонима и топонима названих по Рацима, уопште су познати: у Србији реке Расина, Рашка и Ресава са Ресавицом, области Расина и Рашка; места Ресник, Раковица, Ресавица и др. У Истри је позната река Раша и места: Раша код Лабина, Рашпор код Бузета и Раковци код Пореча. У Босни и Херцеговини су шире познати топоними: места Рашко Поље, Рашћани и Рашељка код Дувна (Долмине), затим Расно код Лиштице, Рашка Гора и Раштани у општини Мостар.

      Ко још може сумњати да су због ових чињеница поунијаћени Срби променили назив српској Долмини? Не постоји ни један извор да је самозвани или доцније названи тзв. краљ Томислав икада видео Долмину, јер међу Расе није смео ни главу помолити од Петра Гојниковића и Часлава Клонимировића (Радославића).

      Ево назива и осталих места у БиХ и Хрватској у данашњим границама, одчега су у БиХ (по попису из 1991): Рачић општина Бихаћ; Раковица, Дубица; Ракани, Нови Град; Раковац, Братунац; Рашљани, Брчко; Рашковци, Добој; Расовци и Растичево, Д. Вакуф; Рашљево, Грачаница; Растовац, Калиновик; Ракелић, Раковчани и Расавци, Приједор; Растовци, Н. Травник; Раковица, Илиџа; Раките и Раковац, Пале; Раковац, Србац; Рашево, Шековићи; Растуша, Теслић; Расовац, Требиње; Расовац, Тузла; Рашево, Рашћа Гај и Рашковићи, Власеница; остала места: Рисовац, Петровац; Ресановци, Б. Грахово; Росуље, Бугојно; Рошићи, Цазин; Росуље, Г. Вакуф; Рушевац, Кисељак; Ресник, Хацшћи код Сарајева; Ресавац, Србац; Росуље, Тешањ; Ресник, Вишеград; Рекавице, Бања Лука.

    У границама (авнојевско - натовске) Хрватске, по Рацима или Расима, поред поменутих, добила су назив и следећа насеља: Расоке, Делнице; Растовац, Чазма; Раштевић, Бенковац; Равно Рашће, Глина; Растовац, Грубишино Поље; Растовац и Рашћане Горње, Имотски; Растовац Будачки, Карловац; Расиља, Копривница; Расовац и Росуље, Костајница; Рашћани и Рашевац, Крижевци; Рушковица, Кутина; Расина, Ресник, Рушевац и Рушево, Славонска Пожега; Растушје и Рушћица, Славонски Брод; Раковица и Рушевица, Слуњ; Растовица и Решетар, Титова Кореница; Растовац, Трогир; Дуга Peca на реци Мрежници.

     Достигли су Раси и на југ Балкана, јер се по њима назива Ресен код Охрида, Рашчанско Врело, испод планине Жеден, са кога се Скопље снабдева водом и друга места. Наравно, населили су Тацитови Раци-Раси (Срби) и Ресеновачу, код српског краљевског Кључа, у српској краљевини Босни, данас у Републици Српској Босни...“ /3

СРБСКИ НАРОД  МОРАВА ПОСТОЈИ ОД ПРАИСТОРИЈЕ ДО ДАНАС

    Владајуће историјско мишљење, и поред свих наведених доказа и аргумената, чињеница и извора, података и цитата, а све их не можемо ни навести у овом закључку-поговору,  јер би такав подухват захтевао  вишетомних књига), /4   дакле званична историја, ипак, и поред свег проверљивог и доказног научног материјала, чињеница и аргумената и даље не признаје србско име пре 612. године Христове ере. „Званична  историјска наука“ још мање признаје народ Морава, чије  „историјска наука“ још мање признаје народ Морава, чије историјско постојање је, такође, научно доказано. Једноставно србски народ Морава не постоји за „званичну историографију“. Упркос бројним праисторијским изворима који помињу народ Морава, упркос географским  именима река, планина, села и градова, краљевства и царстава, епископија и архонтија који носе име – Морава, а простиру се широм сељене од Индије, до Ирске,  и од Тибета до Роданије (Француске), „званични србски историчари“ остају глуви и неми према свим доказима. А нема земље у којој не постоји име - Морава, било као хидроним, ороним, топониним, етноним, што је несумњив и необорив доказ да су ту некада живели Моравци, грана великог србског стабла, за „званичну историју“ они се не узимају у обзир.

     Када смо већ почели од најдаље Мораве у  Индији, морамо да наведемо и речи руског историчара Мороскина који пише да је „од хималајских до индијских планина живео народ под именом Сјамскрита или Срби“, творци самскритског или санскритског језика и писма и такозване ведске културе на индијском  потконтиненту и „у тој унутрашњој Индији биле су главне државе Празија, иза ње велика држава Сабарска, затим Сербанија и у приморској Индији–Пановска (Панонска, можда и Господска) држава“. О србској постојбини у Индији, о тим ведским  Србима – Самскрићанима, сведочи нам и цитат из „Ритера“ (стр. 29):  „Са врха Мера (света србска планина у Индији, станиште богова на челу са Сварогом-примедба М.Д.), пружају се његове гране као Химават, Хенакуташ и Нишадес, на којима је живео сурови и одевен у одело од коже народ Серба или Срба“. Срби су тамо живели на простору између хималајских и индијских планина, много хиљада година. О постојању србских држава у Индији говоре и записи Александра Великог Карановића, цара србског, који је у четвртом веку пре Христа обновио велико србско светско царство на три суседна континента. Милош С. Милојевић је имао увид и у већину познатих географских и историјских карата, па је, поред   осталих, прегледао књигу и карту „Британска империја у Индији“, коју је средином 19. века сачинио гроф  Бјорнштајерн, на којој се читају типична србска имена река: Морава, Млава, Тимок, Драва, Буна, Дунаи (Дунав), као и називи места: Котар, Рунић, Даљ, Даб, Равна Гора, Дрвар, Србумпур, Сербинагор, Мићани, Сарбја... Иако немају индијско значење, у Индији и данас постоје географски називи: Србица, Сарбалин, Сабије, Пољача, Јарак, Лујан, Гора, Нана, Божан, Чујан, Драгор, Сањарин, Јара, Неда и на стотине других назива србскога порекла и значења. Речна — зове се један предео међу Робом и Ченабом рек: а Баре између Бијаше и Рабе реке, — Панинпут, Рупара, Куда, Која и Дуб на ушћу Инда, Котовар, Мирпур, Пињара пл: Гилан, Морава сел: Лака и Лека пл: Богатор...  Дакле, у Индији налазимо  две Мораве – Мораву реку и Мораву село.../5

     Масуди даље наводи и племе Сарбин „племе веома опасно за своје противнике, племе Морава (Моравци), а одмах до њих Морвани (племе сродно Моравцима), племе Сасин (Саки или Заморављани, што ћемо касније видети и код Бергмана), онда племе Баранџаби... Племе Сарбин (Србин), пише даље Масуди, они су народ окружен Словенима, у великом поштовању од свих других племена, којима су владали, а зашто су толико били поштовани, требало би много да се казује, из разноразних разлога“, наводи арапски хроничар./6

    За све казано имамо ових старих и историчких дата у именима места, народа и т.д. као: Ниш, Драгијана и народ Драги, Драгићи, Пура, Морава — Margus — Морављани, Суза, Азара, Рађе, Вера, Лариса — наша Лариса — Нина, или Ниновија, Загора, Спасин — Spasinu — Борсипа, Гилане и Морава код дан; развалина вавилонских“. Овде, дакле, налазимо Мораву која означава народ који се зове -Морава, заправо Морављани, поред других србских  племена/народа: Драгића, Пурића, Сузића, Спасинића (Спасића) и тако даље, али истовремено Милојевић бележи и племена/народа: Драгића, Пурића, Сузића, Спасинића (Спасића) и тако даље, али истовремено Милојевић бележи и Мораву „код данашњих развалина вавилонских“. Очигледно да је реч о месту, насеобини Морављана или Мораваца, вероватно главном центру овог племена, главном граду Морављана.

        Милош Милојевић проналази Мораву и у Јерменији:

       „Даље се спомиње о Рацима у Ерменији, који се зову Сарбабаре или Сарбапар т.ј. Сарб или Серб, глава, главар независан, господар... Морави, Брдачор, Цара, Сурб...“ „Даље по другим данашњим државама средње Азије, као:Афганистану, Курдистану, Бухари ,Туркестану и т.д. које се немогаше обићи без србског имена, стан или станиште, налазимо ова чисто србска имена: Србјанд, Сикира, Србах или Сарбах… Сирбанд, или Србад, Meрочак, Сардаба, Србдуба,... Сарбуан, Маргилан, или Морава, Гилан, Дувно, Јармазар,Сузак, Уратепет, Уратупа, Сигуна р., Ђурђена р. Балканске план., залив и река

 Балкан...“ / 7    

      И тамо у Азији и овде су биле реке и градови тога имена...

Темна — Тemnon планина, вид: наш дан. Темнић...“, пише Милош С. Милојевић.      И тамо у Азији и овде су биле реке и градови тога имена... Темна — Тemnon планина, вид: наш дан. Темнић...“, пише Милош С. Милојевић.

        Јован Деретић у свом делу „Античка Србија“, наводећи  Равенског Анонимуса даје још један нови податак о постојању реке Мораве и народа који се звао Заморавци или Заморављани, дакле, они који су се настанили и живе – за Моравом: „Између земаља Аријане и Бактријане налазила се река која се на санскритском помиње као Маргус, (што тврди и Милан Будимир о хидронимији Маргус – наша примедба), а код грчких се на санскритском помиње као Маргус, (што тврди и Милан Будимир о хидронимији Маргус – наша примедба), а код грчких писаца као Маргианис, код неких источних народа као Мархава, а чије је право име било Морава (43. ст.23). Саке, који су живели преко те реке, називали су За-Моравиас, што значи Заморавци. Херодот ово име помиње као Хамургиес (39. VII.64). Грци ту земљу помињу и као ''Аморхеис''.

        Тако је краљ племена Дервика, који је био побеђен од персијског цара Кира Великог, назван краљем Аморхеоса што је преличено име Заморавља.

    Једна владарка Сака (Заморављана), односно Меса-Гета, помиње се као Зарина, (Зеринех на персијском), за коју се каже да је била пореклом из аријевске земље и да је наследила свога мужа на престолу. Владала је у време Астобара краља Медије (43.ст.23/24)./8

     Милош Милојевић је истраживао језичку и културну баштину Тибета и пронашао је неколико десетина чисто србских назива и имена:

    „Тако да почнемо од Тибета:... Бинча p. наша Винча, Морава — Бинче гp... Дакле и на Тибету,  на  реци Бинча (Винча) налази се град Морава-Бинча. Овога пута Морава је србски топоним на Тибету, „крову света“. У Италији Милојевић набраја и описује на стотине србских племена, поред осталих и такозване Самнићане под редним бројем 7): „Марши, Марућани, Вестини, Френтани и Пељни, била су племена Самнићана, а Виргилије назива их Маruvii и земљу њихову Marubia — т.ј. Морављани, Моравија — Главни град им се, у време Виргилијево, звао Moreva — Морава и т.д. У Самнићана је био град Језернија— Aesernia — Бојана, Темна (Темнић)...“ У поглављу „Трагови живљења србског у Ђерманији“ Милојевић бележи србске реке: Златица, Нишава, Требињица, Пена, Травна, Свала, Лаба, Бистрица, Моравица,  Дриницa, Тимок, Љиг, Јасеница, Рибница и т.д. Хрват Фрањо Рачки је такође писао да су пре Немаца на тим пространствима живели Полабски Срби, и то племена: Љутићи, Ратари и Моравци. Још једном се у историјским изворима јавља неуништиво племе, односно народ Мораваца.

     Чешки историчар Плацки записао је да се за Чешко име чуло тек у деветом веку, а Чеси рачунају своју државност од времена кнеза Самка, који је био оснивач Моравског царства, а који је био уједно и кнез Лужичких Срба. Чеси и Словаци изводе своју државност и порекло од Срба са Балкана, а од времена србског Моравског царства у деветом веку, и за себе изричито тврде да потичу од балканских Срба. Чак и хрватски историчар Рачки (велики фалсификатор), затим руски летописац Нестор и пољски научник Суровјецки тврде у својим делима – да су Срби Венди прастановници Европе.    Павле Шафарик посведочује да су Срби присутни у Европи  најмање 5000 година, односно најмање 3000 година пре Христа. Средњовековни грчки хроничар Халкохондило, осим што поуздано зна „да су Срби Трибали народ најстарији и највећи...“, већ тврди за србског цара Душана да је имао намеру да опет створи, односно обнови „европску империју србског народа“. Кроз Норик од југа к сјеверу: Ларић — Larix, Cиjaнтикa, Вируна, Сироте, Жаботинка, Овилаба, Кукале, Гравјаци, Упела, Белидрум — Biliandrum, Пучина, Милета —име лица — Сербјано т.ј. Србјани, Веруга, Јасиница, Залога. И даље по другим местима: Сава р. Морава, Мокра, Мана, Треб...“/ 9  Нестор Часни Кијевски је био први словенски хроничар. У његовом летопису из 1113. године можемо прочитати: После рушења вавилонске куле, раздвојише се народи човечанства: населе синове Сима источне стране, а Хамови јужне. Јафетови синови населе запад и северну страну. Међу 72 народа био је и словенски народ, од племена Јафетова... После много времена населили су Словени и Подунавље где су сада угарска и бугарска земља. Од тих се Словена неки издвојише и узеше ново име по месту које населише. Тако се населише на реци именом Морава и назваше се Моравци...“ / 10 – (Опаска 1)

„Године 822. Ајнхард спомиње на сабору у Франкфурту изасланике ових народа: Абодрита, Сораба, Вилца, Бохема, Мораваца, Boheimorum, Marvanorum, Praedecentorum et in Pannonia Sclavorum, id est Abodritorum, Soraborum, Wiltzorum, Boheimorum, Marvanorum, Praedecentorum et in Pannonia residentium Avarum legationes cum muneribus ad se directas audivit''. Ајнхард поводом тог сабора јасно каже да је био сазван ради сређивања прилика у источном делу царства (''ad utilitatem orientalium partium regni sui.. .". Ради тога он позива изасланике најпре свих источних Словена, наравно оних који су улазили тада у састав франачког царства а затим и Авара. Међу народима чији су изасланици изишли пред цара били су, као што смо видели, Абодрити, Срби Вилци, Бохемци, Моравци, Предеценти и Авари.    О архонту Моравије нагађа се веома много, а највише се помишља на неку архонтију у области реке Велике Мораве... “./11 Па и поред свих научних аргумената, података, докумената, историјских записа и хроника старе и нове ере, из врло поузданих извора, које нико до сада није могао да оспори, србска средњовековна земља и држава  Magna Moravia остала је „terra incognito“- непозната земља- за већину Срба у двовековним генерацијама, па чак и за Србе Моравце, народ који и данас живи на својој великоморавској територији, као и њихови преци на почетку историје у Лепенској култури и Винчанској цивилизацији.  Већ поменуте списе „О церемонијама“ и „О владању империјом“ цара Константина Порфирогенита, „историчари“ бечко-берлинске-ватиканске провинијенције потржу чим треба поново да „доказују“ како се наводно србско име ту први пут спомиње у писаним историјским документима, (што смо их апсолутно демантовали на претходним страницама), али се ти исти  „званични историографи“  не усуђују да кажу да је и време Константина Порфирогенита Србија имала шест кнежевина, међу њима и самосталну (аутономну) кнежевину Велику Моравију. Тај података не сме да се обелодани, а кад се то и чини, онда се србски „званични историчари“ придружују страним истраживачима и стручњацима „нордијске школе“ (експертима за фалсификовање србске историје) и као „граја папагаја креште“ како се ради о некадашњој  Великоморавској држави у садашњој Чешкој, а не о Великој Моравији у поддунавској Србији.

      Како се истина о србству незаустављиво обелодањује, све више расте и број опонената у иностранству, као (не)логистичка, односно врло лоша „подршка“ србским, „званичним историчарима“ који полако, али засигурно губе тло под ногама, па се њихова инострана подршка труди свим силама, изврћући историјске чињенице, да помогне својим унезвереним колегама, који и сами увиђају да говоре неистине, идеолошке конструкције, односно  „историју“ памфлетског карактера, у којој користе обиље погрдних и дрских речи на рачун историчара који мисле супротно од њих, уместо да користе аргументе,  чињенице и доказе, које наравно и немају.

      На њихову жалост истина је је једна и неумољива, целовита, па сви њихови покушаји и настојања у том правцу остају безвредна, а лажни  „аргументи“ им отпадају као суво лишће са грана.

      Аутономна држава Велика Моравија, као једна од шест кнежевина  Србије на почетку 10. века одређује нам положај и источну границу државе и земље Србије. О томе нам  говори Др Борис Влајић Земљанички у делу „Срби староседеоци Балкана и Паноније“: /12

      „За утврђивање територије и границе велике "земље Србије" на почетку X века, потребно је осветлити мрак и са српске "кнежевине Моравије": 1) Доња Србија, северно од жупа Ливно и Цетина и 2) Рашка са којом се "на планинским странама" и спреда граниче приморске српске земље Дукља и Травунија. Доња Србија или Вендика код Тацита директно се спомиње код другог аутора, a Рашка више пута у Летопису попа Дукљанина и као епископија - епархија Расон, у оквиру Охридске архиепископије, у повељи цара Василија II из 1020. године.

Четврту српску област, у границама јединствене велике копнене етничке земље Србије, аутономну кнежевину Моравију или "Велику Моравију", северно од Рашке ка Сави и Дунаву, спомиње Порфирогенит у списима Церемоније и ДАИ“.

      Па и поред свих научних аргумената, података, докумената, историјских записа и хроника старе и нове ере, из врло поузданих извора, које нико до сада није могао да оспори, србска средњовековна земља и држава  Magna Moravia остала је „terra incognito“- непозната земља - за већину Срба у двовековним генерацијама, па чак и за Србе Моравце, народ који и данас живи на својој великоморавској територији, као и на почетку историје у Лепенској култури и Винчанској цивилизацији.

      Већ поменуте списе „О церемонијама“ и „О владању империјом“ цара Константина Порфирогенита, „историчари“ бечко-берлинске-ватиканске провинијенције потржу чим треба да унизе и униште србску историју.

      Грчки цареви Порфирогенит лично и таст му, а истовремено и савладар Роман, упућују писма  за свечаност архонту Срба, односно „земље Србије“ са њеним областима: Рашком, Босном, и западном Доњом Србијом – Србском крајином. Писма су послата: "Архонту Хрватске, архонту Срба, архонту Захумљана, архонту Конавља, архонту Травуњана, архонту Дукље, архонту МОРАВИЈЕ ..."  Из позива се види да „архонт Срба“ као владар представља све Србе унутрашње Далмације, што упућује на закључак да је „земља Србија“ опет уједињена под кнезом Чаславом, осим АУТОНОМНЕ ВЕЛИКЕ МОРАВИЈЕ, пошто је њеном архонту послато засебно писмо – позивница./13    Магна Моравиа - Велика Моравија, аутономна кнежевина носи назив према србској реци Великој Морави, као и према Западној Морави,  а сагласно величини територије насељене Србима и постојећим односима снага. Велика Моравија се налазила северно од области Рашке, уз ток Велике Мораве, затим Западне Мораве, највећим делом на њеној левој обали, а на истоку од Велике Мораве, односно са њене десне стране, прелазила је обале Тимока и простирала се све до Искара, док се на северу пружала све до обала Саве и Дунава.

      Зато је тврђење антисрбских историчара, домаћих и страних, да је реч о  кнежевини - Велика Моравска (у данашњим границама Чешке) намерна, смишљена неистина, велика заблуда, односно бесмислица. Зашто? Па зато што  европска Велика Моравска кнежевина, пре свега, никада није била на Балкану, нити под влашћу тзв. Византије, чак не ни у њеном суседству. Па према томе цар Константин Порфирогенит није јој ни могао послати позив за свечаност око 930. године.

      Поготово не, што после смрти владара Великоморавске (Чешке) Растислава (870. године), престаје и духовна веза Царевине са Великоморавском кнежевином, јер емисари Методије (885) и његови следбеници бивају прогнани из Европе на Балкан, а од стране Ватикана, који намеће своју вољу Чесима, Пољацима, Словацима и другим тамошњим словенским народима, који ће касније примити католичку веру. И овде се поставља велико питање за кога су радили наводни ћириличари Ћирило и Методије – за Цариград или Рим? Али то је посебна тема која тражи много више простора и времена. Значи и због овог разлога цариградска царевина, коју је тада оличавао Константина Порфирогенит, није послала позив архонту Великоморавске кнежевине у Чешкој, јер су сви односи са том старосрбском-словенском државом били поремећени. Значи послао је позивницу архонту србске Велике Моравије.

      Као што се види у „Церемонијама“, на царску свечаност није позван ни архонт осамостаљене Бугарске, зато што је Бугарска од стране Царевине третирана „као пљачкашка и узурпаторска држава“, а из истих разлога позив није  адресиран ни мађарском владару, прво зато што Мађарска није била балканска земља, и други разлог је што још увек Мађари нису били покрштени у Хришћане.

      Северни део земље Србије, код Тацита назван Мезија, заузимала је Велика Моравија, коју  пет пута описује цар Константина Порфирогенит, јасно одређујући њену северну границу од реке Тимока и Трајанова моста, преко Београда до Сермијума (Сербијума), данашње Сремске Митровице.  

     „Није цар хроничар поменуо српску "кнежевину Моравију" само у "Церемонијама", као што смо показали, са осталих шест српских држава и Хрватском. Он кнежевину Моравију три пута описује и у спису Управљање Царством (ДАИ). Ево где и како (гл. 13, р. 81, ed Bonn. a код Рачког Документа ...стр. 413), према нашем преводу: "Мађари ове народе оштећују (застрашују): на западу Франачку; на северу Печенезе (Patzinacitae); на југу Велику Моравију, посебну област окупирану (спендоплоку - sphendoploci), која је сва потпуно опустошена од Мађара и сама сада подчињена; Хрвати заиста бејаху планинама ограничени од Мађара". Дакле, из овога се види да су Срби јужни суседи Мађара, a Хрвати од њих одељени планинама Горског Котара и делом Велебита. Разумемо и то да Угари нису окупирали сву Велику Моравију. већ само опустошили.     

      Следећи опис Велике Моравије (у гл. 40, ДАИ) гласи овако: "На овој страни (Дунава), од места данашњег старог споменика, још живећег (постојећег) моста цара Трајана, до неправедних зликовачких Мађара, и Београда, који је три дана путовања удаљен (на растојању) од самог моста, у којем (где) је кула светог и Великог Константина Василеоса (императора), a c друге стране (Београда), правцем курса реке (тј. пловне реке Саве - БВ) је Сермиум, који је од Београда удаљен два дана путовања; дотле је Велика Моравија, крштена и цењена, коју Мађари пљачкају (пустоше) сваковрсно, чији првак бијаше владар свим насељеним местима"./14

      Цар Порфирогенит је србску земљу Моравију описао и у  поглављу 42, ДАИ: "Од Солуна све до реке Дунава, ка граду Београду, има осам дана путовања, али ако није хитно напредовање. И управо ту становници Мађари, c оне стране Дунава, прелазе у земљу Моравију, исто тако подаље Дунав и реку Саву. Према доњем делу Дунава, у град Дистрас утрчавају (упадају) извиднице“.

      Др Борислав Влајић Земљанички овако коментарише  Порфирогенитов опис Србије и земље Моравије, као и погрешна и злонамерна тумачења неких историографа.:

     „Из овога цитата произлази да je бесмислено тумачење (у зборнику Рачког: Документа ... стр. 416, позивом на Theophul. hist. l, 8, VI, 6) по коме je Дистрас град Силистрија, близу ушћа Дунава, јер ниједно тумачење историографа, без позива на овај цитат (из гл. 40) нема смисла, пошто цар хроничар описује Београд и српску земљу Моравију, од Тимока до Дрине, у коју упадају Мађари и Печенези, a не описују Печенега, продужавајући чак у Саркел, царски град". Тумачење: код Београда, Мађари улазе преко Дунава у земљу Моравију, али и подаље, ка западу, где прелазе и Дунав и Саву да би ушли у Моравију. C обзиром да Печенези упадају у Моравију "према делу доњег Дунава", они то чине свакако са севера преко Трајанова моста или крај његових остатака; тј. улазе пре ушћа Тимока (у Дунав), на којем је граница дела Моравије подчињеног Мађарима. Бугарска је источно од реке Искар на којој је источна граница Србије, односно дела њене северне области Велике Моравије, којег нису подчинили Мађари. Такође, Мађари нису тада за стално заузели ни Срем, јер и у њега улазе преко Дунава, a затим из Срема упадају у Велику Моравију, коју нису у целини окупирали, већ је држе у вазалском положају ради убирања прихода. Сада је јасан и положај Печенега, па тиме има смисла навод да су они северно од Мађара, јер се мисли на део територије Велике Моравије коју подчињену држе Мађари. На основу свега, може се закључити да се Велика Моравија простире северно од Западне Мораве до обала Саве и Дунава, и ка истоку од Дрине до Тимока и преко Старе Планине до Видина и Искара. To je, по Тациту, северни део српске провинције Мезије.

    Поменути градови су свакако уз ток или у сливу Тимока. Ми језички разумемо да је Зајечар сачувао име старог царског (србског – прим. МД) града Саркела: Sarcel - Sarchel - Zarcher - Zaecher - Zaječar, a да je Саркел - Зајечар, потоњи Гамзиград, откривен недалеко од данашњег места Зајечара...“ /15

      Зашто наша „званична историографија“ одбацује  више него јасне чињенице о постојању земље Моравије, када то исто тврди и највећи ауторитет за србску и словенску историографију Павле Шафарик, који „Велику Моравију идентификује са „правом Србијом“, како је описао и Тацит као Мезију, а то је иста ова територија коју су у прошлости насељавали опет Срби. Кнежевину Моравију, као што смо видели, цар Порфирогенит спомиње као државу са којом има директне дипломатске односе и која очигледно има (Моравија) висок углед у царским очима.

      И сам цар Константин Порфирогенит Моравију подразумева са градом Београдом „и тиме верификује писмом папе Јована 8. из 878. године“.

      У којим се деловима Порфирогенитових списа спомиње Magna Moravia, „terra Moravia“ или само Moravia прилажемо одговарајуће цитате у оригиналу, које смо преузели из дела „“Срби староседеоци Балкана“  Бориса Влајића Земљаничког:

ОПИС СРБСКЕ ВЕЛИКЕ МОРАВИЈЕ У СПИСУ ПОРФИРОГЕНИТА

(На грчком и латинском језику)

"Εν αύτφ 8έ τ« τόπω ι^αλιώ

τ»« Ζβη γ»>ρίβι«:τα· χβά ΐφώτον

ftev έοην τ, τοΟ βοκηλέως Tpaiecvou

γέφυρα** χβτά τ^ν τίίς Τουβιάζ;

άρχίν, έΛοτί St xal Βϊλάγρκδβ·'

awi τριών lifjtfpfiiv τι?? αύτίς ytfu-

ρας, εν ·/) xai έ ιιύργος έοτϊ του

άγίοο χαΐ ρχγάλου Κωνβταντίνοο

του β»Λλέωί· xai κάλιν κατά τϋν

τοΟ wyrstjAOiJ** εχδρορίν έβτν το

Σέρμκιν έχβνο_ τέ λτ/όρενον, από

τϋς BsirfpiSaEi 6δον έχον Καιρών

δύο, wti άττό των ί»β« ιή ^εγάλκ>

Μορββία ΐ άβάιτηβτος, w Μα έξή-

λίίψοίν οι ToCpxoi, ·ης ip}jt το epo-

τιρον ά Σφίνδοκλόχος. -rxtSroe· iuv

IQ iioc autem loco *ntiqaa quaedam

monimenta sujwrsunt, tnter

quae pons Trajani" imperatoris

ad initia Tureiae, et Belgnula*1,

quae triuni diermw itinere ab

ipso ponte distat, ubi turris cst

sancti ac Biagni Constantioi iui·

peratoris; ei rursus aa cursuin

fluraiiiis81 extat Sinniam, quod

Belgrada abest duorum dierum

itinerc; icde nmgna Moravia baptistno

carens, quam Turcac devastaruni,

caiusque prineeps olim

fuit Sphendopiocus. Atque haoc

quidero inxU Istrum fiuinen monumenta

sunt et cognoraina. Ulte-

Ίβτέΐί» ότι obro Θηττχλονίχΐΐΐ ^-έχρι

του ποτβαοΰ Δανοΰβεωί, εν ω το

χάστρον ecfri το Βελέγριδχ έτιονοαα-

ζόιΐίνον, IffTtv όΧώς -^αχρων οκτώ,

εί xai [d! Sta τάχους τις αλλά μβτά

avmauctiai -s&peu-nTrai. x» χατοι-

xoum jav oi Toupxot -ϊΜχθεν του

Δανούβϊως ποτ«{ΐ.οΰ ας τί,ν τήί

Μορα^ίας γΐν, αλλά χχΐ ένθεν μέσον

του Δ*νού{5εωί χ«1 τον ^xfjx ττο-

ταιιοΰ· ά?έ δε κάτωθεν τΰν [ιερών

Δχνούβίω; ττοταΐΑΟΰ τίίϊ Λίοτρις**

άντίιτίρο: τ, llzr^ivaucia -Kafip^rrat,

scai «ίτ«χρζτίϊ τι xirouuz αύτϋ*

(ίέχρι του Σάρχελ*9 του των Χαζά-

ρων χάβτρονι.

Α Tbussalonica usque ad Danubiuai

ttianeit, in quo urbs Belegrada,

oeto dterum iter est, si

quis non featiuanter sed interquiescens

profieiscatur. Et habitaut

qni(«;m trans Banubium fiumen

Turcae »« terra Moravia, atque

etiiun uiterras Dunuiuuin et Savaiu

fluvios. Ab inferioribus voro

{inrUbus DiUiubii ex opposito Distrae*

7 procarrit Patzinaeia**, ea·

que cxteiulitur ad Sarcel^usquu,

quod Chazarorura oppidum cst

"Οτι τοΐ; Ταύρχαις τα ταιαΰτα

ίθνη TtatpdbtKvTxi, trpei pt£v τ<ί διιτι-

χώτιραν μίρος ζΰτων τ, Φραγγία,

προ? δε το βορβόηρον οί Πκτζινα-

JUTSI, Χ» τρύς το |ΑβΤϊιυφριν<ϊν [*£ρος

•ή «Μγάλίΐ Μοραβίζ Ϋ/τα 'Λ ^ώαχ

του -^EvSosXoxou, ϋτΐί ΧΜ «ζντε-

Αώ; τ,ιρανίσίΗ) χζρί των τοιούτων

Τούρχων xal τταρ" αυτών ΧΛτϊΐϊχεθτΐ.

Turcis hac gentes contermtnae

sunt: ad oceidcntem Francia, ad

septentrioneii: Patzioacitae, a.d

roiiridiein macna Moravia sive

S[»liendoploci regio, quae otnmiio

a Tureis vastata est et ab ipsis

wm ol>tinetur; Ciirobati vero ad

iimnics Tnrcis ndiaceut./16

       „Сада је потпуно јасно после интерпретације описа српске Велике Моравије, (јер нам није познато да je o њој неко пре нас, по јасном извору, писао), колика је величина територије велике Порфирогенитове савремене "садашње" или "крштене", тј. цивилизоване Србије, коју ми уопштено називамо "земља Србија", у значењу: земље свих Срба, слободних или под нечијим патронатом. Сада смо још сигурнији у то: да смо правилно извукли закључке (тумачења) из података, што их је записао Тацит, o српским провинцијама на Балкану, тј. да се Србија стере од источне границе Мезије (реке Искар и Струма) до западне границе Либурније, или доцније Далмације, у "истарском горју" (Горском Котару).

      Наравно, треба поменути и јужну границу "садашње Србије", као што је цар записао: да Србија, спреда од унутрашњости и планинских страна према мору, "обухвата приморске српске земље (Дукљу, Травунију, Захумље и неретвљанску Силистрију уз ушће Дунава. Према томе, град Дистрас, имењак Истара, је западно од Видина, у пределу ближе Трајановом мосту, a према лат. етимону његов назив значи: подељени град, растављени град (неком природном преградом). Бугарска држава је стабилно и трајно стационирана у доњем Подунављу (Понту), источно од Искара, који је источна граница Србије (тј. области Велике Моравије), сагласно разграничењу Мезије и Тракије, као што је нађено по Тациту. Taj део Велике Моравије, од Тимока до Искара, Мађари нису окупирали“./17

СРБИЈА - ТЕРИТОРИЈАЛНИ КОЛОС

      „Порфирогенит описује Србију као територијалног колоса и јединствену државу: од Расине (не Раса, јер се тада за Рас не зна!) и Велике Мораве ("Моравији кнежевини") до Лике и Гацке. После смрти оца им Властимира (око 855), владала су у земљи Србији три брата у подељеним покрајинама, вероватно тако што је најстарији Мутимир управљао централном зоном земље низ сливове река Дрине и Босне; средњи Стојимир источним кнежевинама Моравијом и Рашком; док је најмлађи Гојник владао западном територијом земље Србије, низ сливове река Врбаса, Уне, Глине и Коране, тј. кнежевином Доњом Србијом. Одмах после победе над Борисом Михаилом, браћа су се нешто посвађала, из чега је проистекла победа Мутимира, који је развластио браћу у њиховим покрајинама, чиме је увео принцип једноначалија (јединства) државне власти, изједначивши државне интересе са личним, што је допринело снази и јединству српске државе.

      Цар Константин VII Порфирогенит (913-959) географски описује јединствену етнички хомогену земљу Србију, као савременик Петра и Часлава. Нема сумње да је цар био добар познавалац народа и територија свога царства и суседа, и тиме се оно што као савременик описује може узимати као поуздан извор, изузев неких грубих грешака у вези са оријентацијом према странама света или хиперболичних описа драматичних догађаја“./18

     Исто мишљење о положају Велике Моравије има и С. Пириватрић:

     „Мени је занимљиво да се "О управљању царством" узима као неприкосновени извор, а један други део се једноставно прећуткује, а тиче се Срба такође. Овде би се осврнуо на опис Велике Моравске, која очигледно почиње од Београда и по овоме она не би била у Чешкој, већ око Велике Мораве. Ово се слаже и са "Летописом попа Дукљанина", а такође имамо код Порфирогенита да се упадом Мађара, становништво Моравске разбежало у Бугарску и Хрватску. Нисам нашао ниједног нашег историчара, који се посветио овоме“.

      Петар Пишпеки Нађ заступа мишљење да се централно подручје Велике Моравске налазило на територији данашње Србије, а сама Велика Моравска (Чешка) настала је уједињењем словенских племена – Бодрића, Срба који су живели уз Мораву и Тимок. /19  Петар Нађ је у праву када каже да су се Срби Моравци најпре налазили у поддунавској Морави (на Балкану), као својој матичној земљи, и да су се потом пресељавали у Европу, што је само донекле тачно, јер Нађ заборавља или заиста не зна, да су Срби Моравци прастановници Европе, са другим србским народима, и да су ту имали државе већ од 3000 година пре Христа. Чак и чешки историчар Плацки записао је да се за Чешко име чуло тек у деветом веку нове ере, а Чеси рачунају своју државност од времена кнеза Самка, који је био оснивач Моравског царства, а који је био уједно и кнез Лужичких Срба. Чеси и Словаци изводе своју државност и порекло од Срба, од србског Моравског царства у деветом веку, и за себе тврде да потичу од балканских Срба. Чак и хрватски историчар Рачки, затим руски летописац Нестор и пољски научник Суровјецки тврде у својим делима – да су Срби Венди прастановници Европе. Павле Шафарик посведочује да су Срби присутни у Европи  најмање 5000 година, односно најмање 3000 година пре Христа. Средњовековни грчки хроничар Халкохондило, осим што поуздано зна „да су Срби Трибали народ најстарији и највећи...“, већ тврди за србског цара Душана да је имао намеру да опет створи, односно обнови „европску империју србског народа“.Почетком 9. века Христове ере, тачније 823. године одржан је у Франкуфурту на Мајни велики франачки скуп на којем су учествовали сви владари ондашњих важних народа и шест поглавара из шест великих србских племена: Бодрића, Љутића, Срба, Мораваца, Браничеваца, Лужичких Срба и Вјатића. Потомци тих народа сада су претопњени у друге европске народе Французе, Немце, Данце, Норвежане и тако даље, и остали  су да живе на тим просторима, попримивши другу веру и културу, али су сви они генетски Срби и Моравци. Петар Нађ неће да зна да је народ Моравци пре Немаца живео на тлу данашње Немачке и да је то постојбина Срба и Петар Нађ неће да зна ни то да је наш народ - Моравци пре Немаца живео на тлу данашње Немачке и да је то постојбина Срба и Мораваца. О томе нам сведочи и хрватски историограф Фрањо Рачки који је такође писао да су пре Немаца на тим пространствима живели Полабски Срби, и то племена: Љутићи, Ратари и Моравци. Још једном се у историјским изворима јавља неуништиво племе, односно народ Мораваца.

   Тај велики огранак Срба, који је долазио из Индије, на тлу Европе, западне, средње  и северне  основао је више својих држава. Најпре је основао Балтичку Србију 1460. година пре Христа, потом је, некако у исто време формирао и Белу Србију. Срби   су потом оформили државу Борусију, данашњу Пруску, око 1200. године  пре нове ере, а потом усред Немачке и Европе - Велику Србију око 700 година пре Христа.Све наведене тврдње најпре ћемо поткрепити подацима које нам нуде најпознатији и у своје време најугледнији историчари и научници, а чија наука није ни до данас оповргнута: Немац Др. А. Хефнер, поводом серије „Трагање за коренима Срба“ пише о потонулом граду Винети, који је некада био највећи град Европе, понос лепоте и назива га „Атлантитом севера“ или „Србским Амстердамом“. Рибари и сада нерадо бацају мреже на том делу Северног (некада Србског или Ерског мора), јер им се чини да чују звук звона са цркава, плач деце и жамор на улицама. Отпор асимилацији Срби су пружали све до осамнаестог века, када су и  србска села претопљена у немачку масу. Ипак, Лужички Срби су остали као „Србско острво“ у  германском народу, као необориво и живо сведочанство да су ту Срби живели 3000 година пре Немаца и да су ту имали неколико огромних држава усред Европе, неколико – Великих Србија, о чему нам сведоче сви релевантни историјски извори страног порекла. „Ево шта je o етничкој и територијалној слици и географском положају Србије и приморских српских земаља, као и Хрватске - КОЈА ЈЕ БИЛА ПОД УПРАВОМ СРПСКИХ КНЕЗОВА Мутимира и Часлава, цар написао. /20  Прво је навео, без неког системског редоследа, да се Хрватска састоји од једанаест жупа, са називима: Хлевиана (Ливно); Ценцина (Цетина - место); Имота (Имотски); Плева (пермутован назив од имена римске путне станице Пелве) западно од Ливна; Песента је вероватно Сењ, односно Синац у општини Оточац, лат. pes m, pes perrectus, стопа, дужна стопа, фиг. мало место, увалица, или pestis, сиромашно, сиротињско, јадно место, планински сточарски крај, као што и јесте Сењ и цела општина; иначе, ова Песента нема везе са Песетом (Пестом) са Уне из XIII века; Тнина је Тињ код Бенковца или Тињан код Пазина, трансформацијом Тина, Тињ, Тињан, јер не може бити Книн, пошто "Т" са 6 - сигма чини грчко "тЦ", a не лат."С" чит. "К", па Тн не може бити "С" тј."К" у Тпепа, и није Книн, ве* Тињ; Сидрага је Мошћаничка Драга код Опатије; Бребера је Брибир у општини Цриквеница; Нона је Нин као део Равних Котара до Новиграда; Нина је жупа под Велебитом, од ушћа Зрмање до иза Карлобага; Параталасија - Параморе је оксобровачког залива до Новиграда, са градом Кори (Карин). Цар хроничар наводи у Хрватској и девет насељених градова, по којима је названа већина поменутих жупа. Локацију тих градова ми налазимо у следећим пределима: Belogradun, Белград је место у општини Цриквеници; Belitzin – Белицин је неко од места: Бело, Бело Село, Бела Водица у општини Делнице или Белино у општини Бенковац; Tenen је Тињ, главни град истоимене жупе; Scordona je Скрадин; Chlebena je Ливно, град истоимене жупе; Stolpun - Столпун је место Стобреч у општини Сплит или место Столац , општина Сињ, a сам Сињ неки виде као жупу Нину, налазећи joj алтернативни назив Смина - Сињ, што има логичку подлогу, c обзиром на насељеност Хрвата према Сињу и Ливну; Ćori je Карин.

       У саставу јединствене земље Србије за Властимира била је и Травунија, a за Мутимира и Часлава све приморске србске земље, што се потврђује и према Летопису попа

ГРАД СРБИЈА У ЦЕНТРУ ОБЛАСТИ СРБИЈЕ

ИЗ 4 BEKA У ПОТКОЗАРЈУ ЈУЖНО ОД САВЕ

(у правоугаонику)

Исечак из карте Захарија Орфелина из књиге „Петар Велики“

    Истражујући ширење Срба (Словена) у Европи, нарочито у IV веку, академик Захарије Орфелин је, у историјској биографији "Петар Велики" констатовао да: "са сигурношћу можемо тврдити да су словенска племена прелазила са истока на запад у Европу и много пре" од записаног им имена, од стране римских и грчких писаца./21

        Дукљанина. Порфирогенит o томе јединству наводи пример Травуније ( у гл. 34), речима: "Земља Травуњана и Конављана је једна. Тамошњи становници воде порекло од некрштених Срба, који су ту живели од оног архонта који је пребегао цару Ираклију из некрштене Србије до архонта Србије Властимира. Овај архонт (кнез) Властимир даде својој ћерци за мужа Крајину, сина Велаиса (Белоја је роман. од "Велаис" - БВ) жупана Травуније. Желећи да прослави свога зета, именова га за архонта, учинивши га самосталним (у границама Србије - БВ). Од овога се роди Хвалимир, a од овог опет Чучимир. Архонти Травуније увек су били под влашћу архонта Србије..."/22

      (Напомена др Борислава Влајића: „ДАИ, стр. 53. Под "уједињењем свих српских земаља" са окупљеним народом, под Чаславом, подразумевамо: све кнежевине и земље у старим балканским провинцијама, утврђеним према Тацитовој Историји, при чему су према Диоклецијановој реорганизацији Далмацији прикључене: у целини Илирик и Вендика, затим источни део Либурније и западни део Мезије, док је јужни део Мезије подчињен Византији и крајњи источни део уз реку Струму и видинска област. Α тο значи, цару савремене и од њега означене, директно или индиректно, српске земље и кнежевине су: Велика Моравија, Рашка, Босна, Доња Србија (доцније кнежевине Доњи Крај и Доња Славонија); Лика, Крбава и Гацка, или тзв. Западне Стране; затим приморске српске земље: Хум са Паганијом, Травунија са Конављем и Дукља.“)

ПЉАЧКАШКИ УПАДИ БУГАРА

      „До почетка Борисове владавине, Срби су њега и његовог оца Пресијама (иза 836 - 852) ефикасно победили у трогодишњем рату и повратили у Бугарску престоницу Плиску. Бугари никада нису окупирали северо–источне делове земље Србије, ни владали кнежевином Моравијом са Београдом, јер се подаци из папиног писма Борису не могу историјски и силогистички верификовати (в. у гл. XI) у таквом значењу. Пљачкашки упад Бугара (924) за Симеона ушао је дубоко у земљу Србију и преко Сталаћа, Рашке и приморја досегао до Хума и границе Хрватске у доњем току Цетине. Но, и тада су Бугари за две године избачени из Србије, за Часлава, уз помоћ Византије. Без сумње, упад или рат Бориса Михаила, пошао је од ушћа Расине долином Западне Мораве па му се туда "до границе, до Расине", враћа заробљени син, пошто је после тога бугарског пораза склопљен мир. Но, Расина је само део привремене окупационе границе; други део је, вероватно, био на делу Велике Мораве и малом делу Западне Мораве - од спајања са Јужном Моравом до ушћа Расине. Из извора се сазнаје да је Расином управљао млади Немања по наследном праву, пре него што је постао архижупан, чиме се потврђују наши предњи ставови да су Бугари за Бориса Михаила, око 860. године, провалили у Србију преко српске области Расине и привремено се ограничили на реци Расини. Наиме, у биографији Живот Стефана Немање од Стевана Првовенчаног, каже се да је Немања, "када је одрастао до младићства, примио част отачаства својег, по имену Топлицу, Ибар и Расину и зване Реке ..." Нема сумње, нашим ставом смо оспорили савремену и стару заблуду, да се у изразу "еос тис Расис" крије град Рас, из чега су, уместо велике земље Србије, афирмисали "државу" Рашку, коју Немања и Немањићи нигде и никада не спомињу, као ни Порфирогенит, ни други грчки извори, већ само Србију.

На крају, показано је да и Дукљанин, у глави IX Летописа, налази границу Србије - Рашке на реци Лаб, такође са Византијом. Тако је источна привремена или тренутна граница земље Србије, истодобно (око 860. године) по списима два хроничара, била на две реке (два сектора) источно од Копаоника: на Расини привремена са Бугарима и на Лабу са Византијом, тј. на истој граничној државној линији правцем југ - север. Међутим, етничка тј. национална граница Срба, још од старог доба, била је много источније: уз токове Струме и Искара кроз поље Сердике. Део те српске земље и народа био је ујединио Немања, делом његови наследници, a потпуно цар Душан. Византију и Србију чињени због пљачке и заробљавања народа ради насељавања у њиховом доњем Подунављу, a не због трајне окупације територије Србије. Бугарски пљачкашки (а не "осветнички") поход за Бориса кренуо је из доњег Подунавља, преко Видина ка Зајечару, Алексинцу и Браничеву, па им је бесмислено границу тражити на грчком југу или брдовитом српском југозападу, у једној тачки, наводно, у граду Расу, кога Срби освајају од Византије тек 1129. године, када се први пут директно за тврђаву Рас чуло, a индиректно по називу епископије 1020. године у повељи цара Василија 2“. / 22 а

ЗАШТО, КАДА И КАКО ЈЕ ФАЛСИФИКОВАН ПОРФИРОГЕНИТОВ СПИС?

      За „званичну науку“ темељни документ о Србима је спис Константина Порфирогенета ДАИ „О управљању империјом“, где се наводно Срби први пут званично спомињу под својим именом. Међутим, и тај једини документ „званичне историје“ јесте безочан фалсификат, лаж над лажима, што је научно и доказано. Али ту измишљену историју и данданас предају на свим катедрама заговорници „званичне историјске науке“, која већ три века разара србско историјско ткиво, повесно памћење, уништава свест  Срба о самобитности и самосвојности, о србској величанственој улози у праисторијским и историјским збивањима.

      Када, како и зашто је фалсификовани или псеудо спис ДАИ настао? Шта је био повод измишљања и дописивања Порфирогенитовог списа?

      Свакако рад Мавра Орбина, врло образованог католичког свештеника, који је написао чувено дело “Краљевство Словена”, штампано 1601. године у Пезару. Орбини је приликом писања овог дела цитирао велики број истинитих античких историјских извора, тако да је ово  дело за историју Срба било од прворазредног научног значаја. Хрватски католички свештеници су га, на жалост, тужили Ватикану, наводећи податак да је много значаја дао Србима, чак 246 страница, а Хрвате је једва поменуо. Због тога га је Ватикан изопштио из католичког реда, а његову књигу „Краљевство Словена“ забранио. А онда, као „утук на утук“, десет година касније, 1611. у Лиону, у Француској, појављује се спис под ауторским именом цара Порфирогенита, а који су у ствари писали хрватски фратри. Они су направили нечувени фалсификат, горки компот од историје, помешали имена и датуме, и пласирали спис у којем се помињу неки Словени, са назнаком да су они само племе које је у седмом веку дошло на Балкан. Тај су спис промовисали као новооткривен, тврдећи да га је Цар Порфирогенит наводно написао да би свом сину Роману дао упутство како да влада царевином. Али у тим упутствима нема готово ничега, осим неких безначајних описа церемонија. Главнину дела, због којег је спис и фалсификован, чини посебан одељак “О народима”, са фалсификованим подацима. Научну важност и „значај“ том делу први је придао извесни Јоанес Лукиус (вероватно покатоличени Србин - Јован Лукић-прим. М.Д.) из Трогира, Далматинац, у другој половини 17. века. У време такозваног Илирског покрета овом „делу“ је дата још снажнија подршка од стране хрватске и католичке интелигенције. Наводни Константинов спис је приказиван као ново откриће и главни, а затим временом и једини историјски извор за најранију историју Срба. После католичких свештеника и несрећног Јоаниса, овај спис фалсификују и многи други, а према својим политичким потребама и освајачким амбицијама, а нарочито после Берлинског конгреса. И са таквим исконструисаним и лажним историјским документом, данашњи „званични историчари“ излазе у научну јавност и даље тврдећи да се пре Порфирогенитовог списа име Србин ама баш нигде не спомиње у праисторији, нити у праисторијским изворима. А што је најжалосније, Србска црква подржала је овај спис, и тако се одрекла шест векова своје црквене и народне историје. У Србији је Порфирогенет уведен у школске програме, тек после Берлинског конгреса 1878.год. То је урађено у време када је Стојан Новаковић био министар просвете у периоду 1880.-1883.год.

             Због свега реченог, преко србске Велике Моравије се заиста олако прелазило у србској историографији, и уопште преко многих важних историјских догађаја везаних за Мораву. Убеђени смо да је то свесно чињено и још увек се чини, јер се тиме централни србски простор и матица балканског србства дезавуише, маргинализује и једноставно гура у таму заборава, како би остала без свог историјског контекста и континуитета.      

       Моравија је постојала почетком десетог века у Горњој Мезији, око реке Велике Мораве. У њу су се делом доселили и Срби из Велике Моравске државе у Европи, када је она почетком десетог века почела да пропада. Племена народа Морава су се вратили у своју првобитну постојбину.

        Дакле, у у већ описаним границама, у ширем Троморављу, почетком десетог века, постојала је Србска кнежевина Моравија, са истоименим главним градом – Моравија. У том граду било је по свему судећи и седиште Моравске епископије, према подацима о великом црквеном сабору у Цариграду 879/80. године Христове ере. Чак и у списку епархија хришћанске цркве у једанаестом веку постоји Моравско-браничевска епископија, смештена између београдске и кефалонијске.

      Због сукоба са Бугарском средином десетог века Христове ере, границе Моравије (Србије) се померају на североистоку и истоку, тако да сада имамо кнежевину Мораву која захвата простор Шумадије, Поморавља и Браничева.

       Североисточна граница Србије сада пролази истим правцем где је некада била граница римске Далмације – од планине Цера према Руднику.

        Даље се граница спуштала на југ између слива  Западне и Јужне Мораве, а на југу негде око развођа Мораве и Вардара и развође Вардара и Дрима.

       Код византијског хроничара Јована Скилице, живео крајем једанаестог столећа, налазимо опис устанка Мораваца под вођством Петра Дељана из 1041. године, у ком се спомиње и град Морава, врло важна стратешка и погранична утврда Византије према Угарској.

       Кнежевина Морава је била у вазалном положају према Византији, али је имала је одређен степен самоуправе - аутономију, који је био варијабилан у зависности од владара на византијском престолу. У време владавине цара Константина 7 и савладара Романа 2, положај Кнежевине Мораве се погоршао, а то се може видети и по дописима које Цариград шаље кнежевима србских кнежевина на Балкану у периоду од 945. до 959. године, у којима нема уобичајеног протоколарног обраћања.

УСПОН СРБСКЕ ДРЖАВЕ И КНЕЖЕВИНЕ МОРАВИЈЕ

     „Пре хиљаду година велики жупан Часлав, такође наследник племена Вишеслављева обнавља Србију, чисти је од Грка и Бугара, успоставља у њој ред и поредак и обједињује многа српска племена од Дукљана до Срба око Преспе и Солуна. Часлављева држава захвата и Босну и садању Албанију и Јужну или Стару Србију. Часлав пошто је умирио Бугаре и Грке, мора да ратује и са Маџарима које је тешко потукао у источној Босни на реци Устиколини код Фоче, нешто пре хиљаду година. Он је и погинуо у борби са Маџарима. Часлава је наследио кнез потоњи Краљ Владимир, који је своју престоницу помакао ка Скадру на Бојани. Владимир је на превару издајом убијен од Бугара.
Проглашен је свецем. Још за живота Владимирова многи моћни племићи су се осамосталили у својим областима после Чаславове смрти, издвојили су поносни босански велможе и српску Босну из државне целине. Босна је имала највећи број Срба старинаца од оних досељених још у ранијим сеобама пре Христа и имала је најбољи српски сој. И најгори српски непријатељи грчки хроничари као цар Константин Порфирогенет увек је зову српском земљом а њен народ Србима. У Зети је краљевао Војислав, а потом син му Михаило који су водили многе успешне ратове са грчким царством.“,пише Р. Новаковић./23

КНЕЖЕВИНА МОРАВА СЕ ПРОСТИРАЛА

ДУЖ МОРАВЕ И ВАРДАРА

     „У србским земљама дуж Мораве и Вардара господарио је кнез Ђурађ Војтех, који подигне своју област против грчког царства и затражи помоћ и сарадњу зетског српског владара Михаила, који му пошаље у Призрен свог сина Бодина. Бодин страховито потуче код Призрена војске грчког цара и узме титулу цара и Срба и Бугара и Грка. Ово узимање титула српских, бугарских и грчких царева је не само доказ више, како се сва држава окреће око владара и око династије, него и доказ, да још нису биле довољно оцртане и потцртане разлике расне и народне међу народима који су некад били сви Србљи. Имамо тако српског принца Шишмана, који је као бугарски цар узео титулу и цара српског, као што је потоњи Цар Душан био цар Срба, Грка и Бугара, па чак и цар Романије, то јест римског царства. Под Бодином, који је живео до краја једанаестог века и поновно објединио српске земље српска држава средњевековног издања по први пут добива свој европски значај, боље рећи евроазијски, јер су се сви светски догађаји тада одвијали на том простору на граничним пределима Азије и Европе. Бодин је у вези са западним граничним и норманским витезовима, он у Скадру на свом двору приређује турнире и прима сјајна изасланства западног племства, он преговара са Папом и успоставља пре хиљаду година барску архиепископију на црногорском приморју. Бодин први сматра да је циљ српске политике да српска држава господари Балканом, а да том циљу иде изигравајући међусобне опреке и сукобе грчког царства и западних сила“.

ПОЧЕТКОМ ДЕСЕТОГ ВЕКА

И БОСНА ЈЕ ПРИПАДАЛА МОРАВИ

ОДНОСНО НЕЗАВИСНОЈ АРХОНТИЈИ МОРАВИ

       Историграф Есад Рахић у свом делу „Хисторија“, у поглављу о генези имена Босне, пише: „Najverovatnije da mnogo prije Porfirogenitova spomena, ime Bosna (horion Bosna) nije ni postojalo na slavenskom jugu. Ovamo su ga donijeli Moravljani, koji su, nakon raspada svoje države, u velikoj masi naselili područje Bosne i druge južnoslavenske zemlje na početku X stoljeća. Porfirogenit, govoreći o bosanskom prostoru, determiniše ga još i ovim nazivima: "ostale sklavinije", „Morava“, odnosno "nezavisna arhontija". Ali, u drugoj polovini XI st. kad je pisan "Ljetopis zagorske sklavinije", koji je sastavni dio cjeline poznate pod nazivom "Ljetopis popa Dukljanina", bosansko ime se već bilo dosta učvrstilo, pa je prostor od "gornje strane Drine" na istoku do "gore Borove" na zapadu označen kao Bosna, "Zagorska zemlja", "zagorska sklavinija", "zagorsko kraljevstvo".

        Kao što rekosmo, jedno kratko vrijeme područje Bosne se čak nazivalo i Morava, a razlikovalo se od Velike Moravske. Javljaju se i nazivi: Južna Morava, Niža Morava, Donja Morava, Nova Morava i sl. Imena Bosna i Morava, kako je obrazloženo, velikomoravskog su porijekla“... Тако пише Есад Рахић у свом делу „Хисторија“.

МОРАВСКЕ ЕПИСКОПИЈЕ

     Долина Велике Мораве, око њеног ушћа, па до Липљана и Раса припала је византијској административној јединици – тема Морава. Међутим, та управна подела задржала се веома кратко до избијања устанка Срба у Македонији 976. године против Византије, али то није зауставило осипање србске државе, коју ће поново васкрснути Часлав и Бодин, као што смо већ рекли. У деструкцији србске државности важну улогу је имала и Охридска епископија, која се простирала од Саве, Дунава и Мораве до Тесалије на југу, и од планине Риле до Јадрана. Имала је 31 епископију, од тога чак седам епископија на територији данашње Србије, на којима ће се касније, у дванаестом веку, стабилизовати нова србска држава, и када Свети Сава буде издејствовао аутокефалност србске цркве. У почетку на епископским и архиепископским столицама седели су Срби, али после смрти првог архиепископа Јована (1019 – 1037) његово место заузимају Грци, најпре епископ Лав.

     У Србији су биле следеће епископије са центрима: 1. Ниш-Мокро (Бела Паланка), Топлица (Куршумлија), Свелигово (Сврљиг), 2. Браничево-Браничево, Морависк (Моравија на ушћу Мораве), Сфентерон у близини Смедерева, Гронша ( Гружа, а можда и Гроцка), Дивискик (Левач или Темнић), Истаагланга (Сталаћ), Бродариск (Рамно, Ћуприја), 3. Београд (Градац око Ваљева), Омцон (Ужице), Главентин (Бела Црква), 4.Сремска Митровица (Трамон), 5.Призрен –Призрен, Хвосно, Лесковац (на ушћу Клине у Дрим), Врет (село Брути или Врмница, југозападно од Призрена, 6.Липљан-област Косова и Метохије, 7.Рас – долина Ибра. (Опаска 2)

      Да се православна србска вера није лако предавала пред инвазијом католичанства, сведочи податак да су Истрани били Срби и православци све до почетка 17. века. О томе пише Слободан Јарчевић, наш најистакнутији историчар Аутохтонистичкје историјске школе:

      „Почећемо с православним становништвом Истре, тако удаљене од Дрине, за коју хрватски историчари кажу да је била граница Истока и Запада; католичанства и православља. Овај податак ће изненадити (уклањан је из историјске литературе у обе Југославије). Сведочи да су Истрани исповедали православну религију све до почетка 17. столећа. Ово је превише за поимање просечно обавештених Срба и Хрвата, јер се у хрватској историографији (коју српски историчари нису радо оспоравали), како смо рекли, граница између православља и католичанства смешта на реку Дрину. Ни сами Истрани не верују да су им, не тако давни, преци били православне вероисповести. Можда зато Хрвати (да би прикрили истину) присутне православце у Истри повезују с некаквим давним досељавањем Црногораца. Мада је, додуше, могло бити досељавање српских породица из Црне Горе у Истру, али треба занати да су они затицали у новој постојбини православне староседеоце – који су се, како смо рекли, осећали Србима. Погледајмо о тим истарским Србима текст једног документа из 17. столећа. Писан је руком загребачког епископа (бискупа) Бенедикта Винковића. Писмо је адресирано вишим достојанственицима Римокатоличке цркве:

    „Узвишена и многопоштована Господо, моји предусретљиви Заштитници, желим Вам од Бога здравље, срећу, довека.

Блажене успомене Фердинанд Други, Цар Римљана, као Краљ Угарске и Славонје, установио је, без знања многопоштованог Фрање Ердељског – тадашњег бискупа загребачког, не тражећи савета од надбискупа Колаче, ни од његовог миторполита, истовремено духовног примата Угарске, нову епископију у Краљевству Славонији, за становништво грчке вее, схизматике, који се држе грчких заблуда, то је дотичну епископију поверио извесном Србину, василијанском монаху, по имену Максим Петровић...Он се, зајдено са свештенством и народом којем је на челу, све до данас држи грчке схизме, те и сам, као његови свештеници и павства, задржава тешке заблуде против истините вере... Најпре би требало да Срби, одбацивиши заблуде и очистивши се од истих, остану у свом обреду. А кад би се оканили заблуда и схизме и кад би упознали Божију службу, помало би могли да се ослобађају и грчког обреда. Тако је учињено у Истри, Пивки и Красу, као у Сењској дијацези, у Лици и Драги Винодолској, где су Срби, код којих су раније важиле сличне заблуде и обичаји, напустивши грчки обред и одбацивши заблуде, заслугом добрих католичких отаца, до сада су задржали римске обреде, које су примили и себе више не називају Србима, него Хрватима.

У Загребу, 3. 2. 1639, у Господу покорни капелан наших Узвишених Господстава, Бенегдит Винковић, изабрани епископ загребачки“

 

      Ако је исповедање католичке вере једног народа неоспорно сведочанство о уласку тог народа у круг културних народа Европе, онда видимо да то становници Хрватске нису могли да учине 1.089. године. Тада су били приврженици православља – и то жестоки, јер су убили и свог краља  Димитрија Звонимира на Сабору на Книнском пољу 1.089., заговорника католичанства. Да поновимо, ушли су у тај круг (да занемаримо чињеницу да ли је Запад, тада, био културнији или не од Истока) тек пошто их је тамо увела Угарска – која их је покорила 1.097 – осам година после убиства Димитрија Звонимира на Книнском пољу. /24

Епископије на територији Србије и Велике Моравије 1020.године. (Према повељи цара Василија Другог)

СРБИ НА ЦЕЛОЈ ТЕРИТОРИЈИ БАЛКАНА И АУСТРИЈЕ

      „Ha овом исечку карте "Подунавље" (G. Westerman, Groser Atlas zur Weltgeschichte, 1976), на римском путу Salonae-Servitium-Siscia-Celeia-Poetovio-Savaria, град племена Βoi 1,види се у малом кругу путна станица Pelva, следећа после Aeguuma (Aequo, no Itin. Antonini), тј. 25 км. после Читлука и Сиња, a западно од Ливна, коју је цар хроничар записао permuto "Плева", a хрватски фалсификатори, већ век и по, хиљаду пута су је "преместили" уз српску реку Пљеву у Доњој Србији или потоњем Доњем Крају, градећи фарсу o "хрватској традицији", само на основу вести да су у Јајце 1434. дошли фрањевци, па Твртко II, моли крајишког верског православног старешину да их не изгони из Јајца; наравно, и присвајачке клерикалне "традиције" када су Угари од Турака крајем 1464. преотели српски Доњи Крај и Јајце. Даље се виде станице: у већем кругу ка северу је Сервицијум, назван у римско доба по Србима староседеоцима провинције Vendike, чију традицију чува назив данашњег села Водичево у општини Нови Град. Лево (западно) у великом кругу пише Pinus M., a το je "истарско горје", данашњи Горски Котар или Велика Капела , где је штокавска граница и где Ајнхард, Порфирогенит и Дукљанин налазе границу српских кнежевина, док су западно од тога Тацитови Срби-Венди и Срби-Раци су делом асимиловани, a преостали део се историјски сепарирао у данашње народе и државе Словенију и Хрватску. На северу, јужно од српског Vindobona (Беч) пише у правоугаонику Β o i i, a το су племенски Срби, као што смо их показали по Тациту. Ту је и град Savaria престоница Boja (Боја), односно кнежевине Војке из које се, по Порфирогениту, иселило пола Срба, да би им Ираклије дао нове земље у континенталној Далмацији, јужном приморју и Мезији. На карти се виде још неки етноними названи по староседеоцима Србима или њиховим племенима: Сирмиум, река Urbanus (Врбас), затим слободна српска панонска Сарматија написана lazyges, по српском војводи истог имена, као што смо показали по Тациту. Такође се виде натписи римских провинција из I в. описаних по Тациту, као српске земље: Moesia, Illyricium, Dalmatia, Panonia, Noricum, Vendica, Raetia. Остали топоними и етноними су из доцнијег периода , али се неки могу идентификовати и из I в. као што су путне станице које је градио Тиберије (14-37. године)“/25

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА О ВЕЛИКОЈ МОРАВИЈИ

      Обиље историјских података, чињеница и аргумената из најрелевантнијих извора, докумената и списа, из пера најугледнијих историчара Старе и Нове ере, користећи чак и поједине антисрбске изворе и писце,  у којима се често поткрала истина о Моравији и Србима, надам се да смо најпотпунијим приступом по први пут у нашој историографији овим делом дали потврду да се Порфирогенитова Велика Моравија налазила на простору много ширем од данашње поддунавске, северне Србије, и да су њене границе покривале скоро све територије западних државица насталих после распада СФР Југославије, иначе, творевине србског народа, а на истоку до Искара или границе Горње Мезије из 1. века нове ере, како смо и видели код Тацита.

      И са географског аспекта, Велика Моравија се налазила у Србији. Порфирогенит описује Велику Мораву, а знамо да само Срби имају Велику Мораву. Са леве стране Дунава не постоји Велика Морава, већ само Морава. Дакле обична, без придева – велика.

      Слив србске Велике, Јужне и Западне Мораве је већи за десет хиљада квадратних километара, и Чеси никада нису имали реку под називом Велика Моравија или Магна Моравиа. Наше три Мораве су дуже за сто километара од Чешке Мораве.

      Дакле, назив Велика Моравија – Magna Moravia, достојна је да носи само србска Велика Моравија, како је Константин Порфирогенит јасно и описао. Његови заступници   данас, у погледу описа србске Велике Моравије уопште га не поштују, иако га у сваком другом делу следе. Значи њега и његове аргументе поштују само онолико колико им одговара у општој антисрбској кампањи и хистерији. 

Мирослав Димитријевић

Фусноте:

1/ Б. Влајић Земљанички: „Срби староседеоци Балкана и Паноније“, Београд, 1999.

2 /Исто

3/Исто

4/ Видети: „Из историје Срба старе и нове ере – сакривена историја Срба“, аутора Мирослава Димитријевића, ИП „Мирослав“ Београд, 2014.

5/ Милош Милојевић „Одломци историје Срба“, Београд, „Никола Пашић“, 2000.

 стр. 36

6/ ''Златни лугови'' – Масуди, извор „Свевлад“

7/ Милош Милојевић „Одломци историје Срба“, Београд, „Никола Пашић“, 2000.

8/ Милош Милојевић „Одломци историје Срба“, Београд, „Никола Пашић“, 2000.

9/ Мирослав Димитријевић: „Морава и Моравци – планетарни феномен“, - „Из историје Срба старе и нове ере - сакривена историја Срба“  ИК „Мирослав“ Београд, 2014.

10/ Несторов летопис или повест минулих лета, Београд, „Никола Пашић“, 2003.

(Опаска 1) Од 6. до 22. и од 23. до 29. странице текст је преузет из књиге „Древна паметарница земље и народа Мораве“, аутора Мирослава Димитријевића, Београд, 2015.

11/ Др Реља Новаковић: Даи, коментар главе 40, „Где су били Срби од 7. до 12. века  (Moravia's Hiistory reconsidered. А Reinterpretation of Medieval Sources by Imre Boba, The Hague, 1971, 14—18, 21—27, 76—85 и даље

12/ Б. Влајић Земљанички: „Срби староседеоци Балкана и Паноније“, Београд, 1999. ИШ „Стручна књига“ д.п. Београд, 1999.)

13/ (В. Извори II, стр. 77 - 78; Рачки, Документа ... стр. 416, бр. 206).

14/ Б. Влајић Земљанички: „Срби староседеоци Балкана и Паноније“, Београд, 1999. стр. 102

15/ Б. Влајић Земљанички: „Срби староседеоци Балкана и Паноније“, Београд, 1999. 103 и 104. стр)

16/ Б. Влајић Земљанички: „Срби староседеоци Балкана и Паноније“, Београд, 1999. стр. 105.

17/ Б. Влајић Земљанички: „Срби староседеоци Балкана и Паноније“, Београд, 1999. Стр. 104

17/Исто

18/ С. Пириватрић, Византијска тема Морава и "Моравије" Константина VII Порфирогенита, Зборник радова Византолошког института 36 (1997), стр. 173-201.)

19/ Петер Пишпеки Нађ, О положају Велике Моравске, часопис EX PANONIA, Историјски архив Суботица, Суботица, 2000.)

20/ (гл. 30, ДАИ, В. Извори II, стр.ЗЗ)

21/ З. Орфелин: „Петар Велики“ Београд, 1970, стр.85/86

22/ Б. Влајић Земљанички: „Срби староседеоци Балкана и Паноније“, Београд, 1999.

22 а/ Исто

23/ Р. Новаковић; „Где су били Срби од 9. до 12. века“, Београд (Опаска 2) Видети дело „Древна паметарница земље и народа Морава“ Мирослава Димитријевића, Београд, 2015.

24/ Слободан Јарчевић:  „Није било досељавања Словена на Балкан – они су староседеоци Балкана и Паноније“, Београд, 09. септембар 7515 (2007) - Српска политика

25/ Б. Влајић Земљанички: „Срби староседеоци Балкана и Паноније“, Београд, 1999.