Мирко Иконић
АРХИВИРАЊЕ ЖАЛОСНЕ СТВАРНОСТИ
Никад се не свађајте са глупим људима,
они ће вас спустити на свој ниво и онда
потући својим искуством.
Марк Твен
Прошле године сам позван да учествујем на симпозијуму,чија је тема била „Улога уметника у малом граду“. Организа-
тор овог амбициозног скупа на коме је поднето преко двеста
саопштења, била је републичка Културнопросветна заједница
и Инстит за проучавање културе, а већина учесника су били
културни посленици који живе и раде у тзв. провинцији. Рад
који следи је, заправо, веродостојна прича која је на симпозију-
му изазвала прилично пажње, па су уследили бројни коментари
и занимљиви закључци, које овом приликом нећу наводити. Уве-
рен сам да ће сама прича, односно текст саопштења, бити
довољан повод да се о овој теми размишља.
***
Кад један стваралац у области културе и уметности дубље
захвати из живота и стварности, обично долази у сукоб са сре-
дином која га је инспирисала
, нарочито ако је то паланка, где по
неписаном правилу разни медиокритети ведре и облаче. Тако је
то одувек било, тако је данас, а сасвим је извесно да ће тако
бити и у будућности. Једноставно у таквим срединама успех се
не прашта, па макар и у култури и уметничком стваралаштву,
или боље речено, паланка има свој успорени ритам трајања који
је најчешће у знаку осредњости и пословичне апатије у смислу
оне народне: орило горило...
А у нашој чаршији која је убрзаном градњом све више до-
бијала обележја великих градова (поред педесетак модерних
зграда, саграђена су и три солитера са преко тридесетак спрато-
ва), са три основне и две средње школе, градском библиотеком,
црквеним хором и веома квалитетним аматерским позориштем,
живело се прилично удобно и једноставно, са оним устаљеним
навикама, које су, углавном, карактеристичне за сва мања места
која су удаљена од метрополе. Ето у такве је животне околно-
сти хтео не хтео доспео и Божур Хајдуковић, млади професор
југословенске и опште књижевности, који се запослио у нашем
Машинском школском центру. Било је то почетком осамдесе-
тих година прошлог века, пре скоро четрдесет година, па је за
ову причу неопходно напоменути да су то била другачија вре-
мена, релативног друштвеног и економског напретка, када се у
овдашњој фабрици камиона производило око седам хиљада
тешких возила, када је овај град имао рукометни клуб у првој
лиги и фудбалски у другој, кад се још није наслућивала криза
која ће уследити десетак година касније, и кад је још владало
политичко једноумље, односно неприкосновена Комунистичка
партија била још моћна, па је, заиста, изгледало да крупним ко-
рацима грабимо у још светлију будућност, у којој ће слободан и
задовољан човек бити мера свега и свачега.
Кажем Божур Хајдуковић се запослио у нашој средњој
школи за радничка занимања која су била потребна нашем гра-
ду у коме је било пет предузећа металске и хемијске индустри-
је, у којим је радило или руководило преко петсто стручњака са
факултетским дипломама, који су углавном били дошљаци у
ову средину. Млади професор се одмах прочуо по озбиљности
и знању, а нарочито по настојању да своје ђаке описмени и уве-
де у свет књижевности и других уметности. Разуме се то није
био лак посао, када се узме у обзир да је у то време по местима
у тзв. унутрашњости настава у школама још увек била претеж-
но нестручно заступљена и у основним и у средњим школама,
са бројним импровизацијама, или како се то у жаргону каже:
ломило се преко колена, па је бивало да један отреситији учи-
тељ предаје физику или математику
Неки су амбициозног професора хвалили, неки кудили, од-
носно приземно паланачки оговарали, али је већина поштовала
тај његов напор да подигне сазнајни и образовни квалитет
наставе, да његови ђаци стекну што више знања и да се као
образовани млади људи укључују у живот и производњу. Да-
нас, када је све девалвирало, па и школа, то је тешко разумети,
али ето, нека остане забележено да је млади професор желео да
направи помак, за који га је професија обавезивала.
Међутим, право подозрење, па и отворено непријатељство
је почело када се сазнало да се млади професор бави књижев-
ним стварањем, да пише приче и есеје (гуцкало се да пише хро-
нику нашег града са нарочитим нагласком на његову индустри-
јализацију), и да те своје писаније објављује по познатим и
угледним књижевним листовима и часописима у престоници и
другим великим градовима. Још када је у једном књижевном
часопису међурепубличког значаја објавио, сада већ чувену
приповетку, „Самачка соба звана свратиште“, где је добрано
захватио и по ширини и по дубини нашу баналну животну
стварност и у сваком погледу оскудну свакодневицу, са кри-
тичком оштрицом упереном на неке виђеније људе ове вароши,
дошло је до невиђеног сукоба, који ће се окончати прогонством
несмотреног књижевника из ове средине.
Кад данас читамо ту причу, кад њен аутор као и већина ње-
гових ликова нису у животу већ двадесетак и више година, кад
се у овом граду мало ко сећа и њега и његове приче, изненађује
њена огољеност и готово репортерска једноставност која упућу-
је на закључак да се за скоро четири деценије мало шта проме-
нило у учмалом животу овог града, сем што је већина ликова из
приче и актера око њеног оспоравања и прогона писца, поуми-
рала. Зато ово приповедање, које говори о сукобу авангардног
књижевника са претежно медиокритетским типовима ове сре-
дине, можемо у извесном смислу схватити и као наставак њего-
ве злосрећне приче.
Прича „Самачка соба звана свратиште“ објављена је у
књижевном часопису Међурепубличке заједнице за културу
„Мостови“, у двадесет и првом броју за 1974. годину. Тај број је
убрзо на интервенцију утицајних људи нашег града и решењем
јавног тужиоца био повучен из продаје, забрањен и коначно
исечен у стари папир. Наравно, издавача и редакцију, а посебно
аутора приче, чекало је мучно и крајње неизвесно суђење и
осуда.
Посебно је аутор био на удару, као просветни радник коме
је поверено да васпитава младе генерације, он се својом „зло-
намерном причом“ о духовном и културном стању у нашем
граду огрешио и злоупотребио поверену му улогу васпитача. У
то време партијског једноумља, уопште се подразумевало да
свако ко је хтео да буде неко и нешто у граду, морао је да буде
члан Савеза комуниста, који је био авангарда радничке класе,
како је стајало у његовом статуту. То се нарочито односило на
просветне раднике, јер су њихове обавезе и дужности за обра-
зовање и васпитање биле огромне.
Како је професор и књижевник Хајдуковић због своје
објављене приче био извргнут оштрој критици јавности нашег
града, то је разумљиво што је прва реаговала његова партијска
организација, и по кратком поступку искључила га из партије, а
да већина чланова није ни прочитала причу, него су нешто на-
чули, или им је једноставно речено да је прича уперена против
уставног поретка, братства и јединства и актуелне власти нашег
града. А то даље значи губитак радног места, а више је сигурно
да би са посла био истеран, да их није предухитрио, и сам дао
отказ, па се вратио у велики град, одакле је и дошао. Узгред да
поменемо да је наш главни град, под утицаје политичких при-
лика и са истока и са запада, био врло благонаклон према свим
прогнаницима из провинције, који су се на било какав начин
показали као дисидети.
А у чему је била ствар: зашто је прича „Самачка соба звана
свратиште“ изазвала такав потрес у нашем малом граду? За чи-
таоце ове приче указаћемо на најзанимљивија места из њеног
садржаја, свесни ризика да будемо недотречени, или погрешно
схваћени.
Прво у стилу критичког реализма, или тзв. стварносне про-
зе, како се то звало у оној краткој паузи између модернизма и
постмодернизма, прича говори о учмалсти, апатији, промаше-
ности и безнађу живота у нашем граду, дакле тешким условима
у које се новопридошли интелектуалци никако не могу да укло-
пе. (Да је знао какво ће то безнађе бити данас, вероватно би ћу-
тао). Наравно, у првом плану је та „пролазна соба“ нашег са-
мачког хотела, где су претежно становали инжењери фабрике
камиона, соба у коју су долазили и из које су одлазили они који
нису дозволили да провинцијска учмалост уништи њихове
амбиције и велике планове. Млади књижевник је то схватио као
богом дану тему и изванредан уметнички простор који му омо-
гућава да се обрачуна са том запуштеном баруштином из које
су просто навирали свакојаки пороци, али је на своју несрећу
превидео да су у њој још моћни бројни крокодили.
Писац по старом провереном списатељском правилу, ре-
конструише пронађени рукопис у собном ормару, заостао од
неког новинара који је некад живео у овој „долини плача“ и
становао у тој „пролазној“ соби, а за кога се прича да је извр-
шио самоубиство, тако што је скочио са жичаног моста у Лим.
Спонтана идентификација је више него успела, а тугаљиви ва-
паји сенче гротескне слике, једне опскурне стварности, забеле-
жене у пронађеном рукопису, који се у свему подударају са жа-
лосним стањем у коме животари млади писац. Била је то, запра-
во, „историја патње самца – интелектуалца у провинцији“, или
болно сазнање „да се права истина не налази у књигама, него у
животу“, закључио је разочарани писац на самом почетку обра-
чуна са самим собом и светом који га није хтео да прихвати, па
чак ни да покуша да разуме његове уметничке пориве. Чак и
понека кратка љубавна авантура није вредела помена у овој
„долини плача“, у којој се једнолично понављао дан за даном,
без јасног циља и истинског узбуђења. Једино олакшање доно-
сило је сећање на студентске дане, на узбудљив и садржајан
живот у велеграду, који је из ове провинцијске забити на уда-
љености од триста километара од главног града, изгледао као
пријатан сан из кога га је нагло буђење болно трезнило. Да ли
се вратити тамо, у нова искушења и узбуђења, или остати овде
и препустити се инерцији једноставног животарења? – одлуку
није могао лако донети. А овде је мера успеха један од ликова
његове приче, Мића Семафор („стално трепћа на једно око“) ,
вечити директор градских предузећа, прича се са купљеном
дипломом, стални и незамењиви члан општинског комитета,
председник месног фудбалског клуба, демагог, хохоштаплер и
муватор, човек са ивице закона, који има најлепша и најскупља
кола у овом крају, највећу гаражу, петособан стан на два нивоа
у новом солитеру, вилу на Златибору и другу на мору – па како
поред крокодила таквог формата, опстати у овој смрдљивој ба-
ри, кад је таквих у њој имало још десетак. А за Мићу Семафора
је везана и једна занимљива анегдота: као председник фуд-
балског клуба настојао је да га прогура у виши ранг такмичења,
наравно да подмити судију, да му у тој намери помогне. На по-
лувремену отишао је у његову просторију у свлачионици и без
имало околишења тутнуо му добро набуџен плави коверат, овај
је то халапљиво смотао и гурнуо у своју ташну. У другом полу-
времену покварени судија је свирао три пенала у корист нашег
клуба, од којих су два успешно реализована. Кад је судија негде
успут отворио ташну да провери цифру у коверту, био је шоки-
ран: уместо новца тамо је била на четворо пресавијена празна
палачинка.
Поред Миће Семафора кроз причу дефилују различити ти-
пови: самци слични писцу и његовом јунаку, неки одлазе на
одслужење војног рока, радујући се тој промен, али ће брзо
схватити да је апатија нашег паланачког живота ипак боља од
монотоне војничке свакодневице која је оивчена свакодневним
ограничењима.
Затим се појављују ликови колега без икаквих амбиција,
који предвођени Маторим (директором) отаљавају школски
програм, препуштајући се боемском кафанском животу, или
приређујући повремено раскошне забаве (другарске вечери,
прославе рођендана или државних празника) где се без сваке
мере једе и пије и где је свако од њих у прилици да се покаже у
правом светлу. Наравно, како је ово релативно мало место, о
сваком се зна све, и у спонтаном разговору зачињеном ласцив-
ним анегдотама и зајебанцијом, изврћу се лица и наличја чар-
шије, при чему наш писац покушава да остане по страни, али
му то ретко успева. Додуше, он то на известан начин амортизује
безалкохолним пићима и писањем, или, како он каже, „архиви-
рањем жалосне стварности“ са очитим литерарним претензија-
ма. Зна он као креативан човек да фраза „како се овде ништа не
догађа“ није тачна, па његова бележница, од које се не одваја,
већ одавно представља занимљиву хронологију необичних до-
гађаја, ако не и хронику нашег града.
А та прича „Самачка соба звана свратиште“ је настала
комбиновањем пронађеног рукописа, чијег је аутора, дословно
речено, појела ова средина, и личног искуства, у коме су Мића
Семафор, Матори и још неки, типични представници ове сре-
дине. Ако се томе дода још понека пикантерија, афера или
ласцивна анегдота која по правилу прати банални живот у ма-
лом граду, онда би то било оно што је битно у причи.
Нејасно је, чак и са данашњег становишта ко је причу први
прочитао и у њој пронашао прикривене опасности, ни мање ни
више него за братство-јединство, ту „зеницу ока“, како се тада
говорило. Уследили су маратонски састанци у општини, Коми-
тету и колективу на којима су партијски активисти и поверени-
ци са унапред заузетим ставовима водили главну реч. Писац је
већ на првом састанку партијске организације у колективу био
искључен, а да му није дозвољено да образложи оно што је у
причи написано. Уследила је критика и самокритика оних који
су се са њим дружили, са указивањем на различите аномалије у
колективу, неморал, похлепу, некултуру, нерад, безобразлук и
друге извитоперености, које су све више захватале редове пар-
тије, која би по статуту требало да буде радничка авангарда.
Сви су се, углавном, сложили да је та несрећна прича, крцата
лажима и злонамерним извртањем, имала непријатељски циљ
да се честити људи омаловаже и заваде. У раскринкавање
пишчеве „уметничке визије“, како рече партијски секретар,
укључили су се сви, па и они који се ретко јављају за реч. Ето,
била је то згодна прилика да се и они покажу и докажу.
Писац је знајући шта га чека направио прави потез, дао је
отказ, покупио оно мало својих ствари и напустио собу звану
«свратиште», па се новоотвореном пругом широког колосека,
вратио тамо одакле је и дошао, у велеград, који га је благона-
клоно прихватио. Одмах се запослио као новинар једног вели-
ког листа, а халабука која је створена поводом његове приче,
била му је пропусница у друштво разноразних дисидената и
слободоумних интелектуалаца, који су били све гласнији, наро-
чито они окупљени око Удружења књижевника, новинарке
организације и Српске академије наука и уметности.
Мића Семафор и Матори, и не само они, су реаговали, пи-
сали протестна и отворена писма против пишчевих јавних
иступа на трибинама и у средствима информисања, опомињали
уреднике новина и часописа, а притужбе су стизале и до репу-
бличких институција. Разуме се у хајку су се укључили и неки
руководиоци наше општине и среза, а предњачили су секретари
комитета. Додуше неколико његових колега (тројица, четвори-
ца) су стали у одбрану уметничког стварања, али то, углавном,
није имало никаквог ефекта.
Нарочито су били острашћени они који су се препознали
међу ликовима приче, тражили су да надобудни писац буде
строго кажњен. Тако су неколико месеци прогнани писац и ње-
гова прича били у центру пажње житеља овог града, а он, иако
се одласком из свега извукао, вероватно није могао бити равно-
душан. Убрзо се разболео од неке ретке и тешке болести, неке
врсте прогресивне парализе, постао је непокретан, одумирале
су једна за другом важне животне функције, на крају се угушио
у својој 38 години.
***
То је био рад који је презентован на поменутом симпозију-
му, њему је била прикључена и прича „Соба звана свратиште“
до које сам једва дошао преко једног пријатеља библиофила,
пошто је у пишчевој заоставштини нема. Ето тако сам тему
„Улога уметника у малом граду“ образложио судбином књи-
жевника Божура Хајдуковића, чији траг нису могли избрисати
они који су умислили да су моћни и у свему неприкосновени.
Каквог ли парадокса: неки ће остати и запамћени само као
прототипови ликова ове невреселе приче.
= извор: (из нових бројева српских књижевних часописа) БДЕЊЕ : Часопис за књижевност, уметност и културну баштину , Сврљиг, број 45/46, година XIII, јул – децембар, 2015. , стр. 162 - 168.
Нема коментара:
Постави коментар