СРОДНЕ ВЕСТИ

          ЖИВИМО у времену у коме доминирају кризе, дневнополитичке, економске, моралне, криза система вредности, али истовремено живимо у времену у коме смо бомбардовани новим сазнањима из новије историје. Отварање архива и откривање нових докумената неминовно нас приморавају да мењамо угао погледа на прошлост. Савремени историчари су, наравно, на највећем искушењу. Исправно превредновање историје овог периода биће заправо залог и за исправне оцене готово свих главних токова националне историје од предвечерја Другог светског рата па, скоро, до данас.Један од првих потреса у конвенционалном погледу на историју изазвала је изјава професора др Бориса Анатољевича Старкова, шефа Катедре за двадесети век на Универзитету у Петербургу, да је Дража Михаиловић био сарадник војне совјетске обавештајне службе. Старков је још у време Горбачова био члан комисије за рехабилитацију ЦК СССР-а и због природе посла био упућен на тајне архиве Совјетског Савеза. Пре десетак година изабран је да са групом млађих историчара ради на припреми документације тајних совјетских служби, за публиковање.
          СВОЈА сазнања о обавештајним активностима ондашњег генералштабног пуковника Драгољуба Михаиловића, али и о другим личнстима из периода пред Други светски рат, професор Старков је, поред аутора овог текста, обелоданио и новинару "Политике" Слободану Кљакићу и познатом историчару и једном од најбољих познаваоца четничког питања у нас Веселину Ђуретићу.
          Када је Хитлер 1935. године прокламовао своју спољну политику и када су свима у свету биле јасне његове идеје о уништавању појединих народа, као ниже расе, совјетске обавештајне службе почињу да раде на придобијању симпатија у бугарској и југословенској армији. Војни аташеи у Берлину и Софији окупљају око себе врхунске познаваоце балканских држава.
          Један од најважнијих људи совјетске службе у то време био је генералштабни пуковник Драгољуб Дража Михаиловић. Међутим, није он био класичан шпијун, агент, у обичном смислу те речи. Пуковник Дража био је велики националиста и монархиста, и сама та његова идеолошка одредница унапред је искључивала могућност да ради за обавештајну службу једне комунистичке земље. Али Михаиловић, као искусни обавештајни официр, сматрао је да је комунистички Совјетски Савез, Црвена Русија, једина сила која се може супротставити немачком утицају и агресији на Балкан, то јест у Југославији.
          ПОТВРДА да су постојали односи на релацији Москва - Михаиловић јесте и Стаљинова дилема у децембру 1941. године, на кога да се ослони у Југославији. На четнике или пролетерске јединице? На Дражу монархисту и националисту или на Тита. Његови претходни покушаји да уједини та два покрета показали су се неуспешним. Оба сусрета које је Тито имао с Дражом била су под Стаљиновим притиском. Још 1942. године Москва је желела сарадњу с Дражиним јединицама. Али се с тим, изгледа, није сложила наша избегличка влада која се налазила у Лондону.
          Пре извесног времена откривен је документ - низ депеша које је председник избегличке владе из Лондона слао у Каиро и у штаб Југославенске војске у Отаџбини. Овај прворазредни историјски документ више је него јасан. Јосиф Висарионович Стаљин је у јесен 1942. године био спреман да више помаже четницима Драже Михаиловића него Титовом партизанском покрету. Зато је он југословенској влади у Лондону, преко њеног амбасадора у СССР-у Станоја Симића, отворено нудио да у штаб Драже Михаиловића упути групу својих виших официра да за потребе четника у СССР-у формира целу ескадрилу коју би ставио на располагање Дражи Михаиловићу и да организује заједничке радио-емисије равногораца и црвеноармејаца. Обавештајци Јефте Шашића ће доћи у посед ове документације одмах по ослобођењу Београда и предати је Моши Пијади, који је прослеђује Јосипу Брозу Титу.
          Факсимил писма Моше Пијаде Титу с документима о понуди за сарадњу из Москве
          РАСТРОЈЕНА грађанским ратом у Југославији и све дубљим деобама својих чланова, влада професора Јовановића је овај историјски изазов глатко одбила. Чак и сам разговор о помоћи СССР-а покрету Драже Михаиловића условила је стављањем Титових партизана под команду Драже Михаиловића, обуставом напада партизана на четнике и заустављањем кампање преко совјетских радио-станица и штампе против Михаиловићеве војске.
          Југословенска влада је тврдоглаво инсистирала на томе да Стаљин унапред прихвати сва три ова услова, па је споразум, тако, пао у воду, а Стаљин ће потом своју мисију послати код Тита, коме неће пасти ни на крај памети да Стаљину поставља било какав услов.
          Први контакт Драгољуб Дража Михаиловић, обавештајни официр Војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, имао је са совјетским обавештајцима почетком двадесетих година. Тада су ти сусрети имали сасвим други карактер, али се они нису прекидали ни доцнијих година. Међутим, озбиљна обавештајна сарадња почиње тек после доласка Хитлера на власт.
          Поред Драже Михаиловића, руски обавештајци су врбовали и истакнуте бугарске генерале Владимирова и Заимова, а преко њих и још неколицину врло истакнутих војних личности из Југославије, Румуније и Бугарске. Стаљин је добијао правовремене информације о свим стратешким променама које су се дешавале на Балкану.
          Јосип Броз Тито и Моша Пијаде

          ИНОСТРАНО одељење Државне безбедности (ГПУ) било је заинтересовано за Србију због велике концентрације руске политичке емиграције и њеног подземног рада. Наравно да су их занимали и политички ставови људи који су водили ондашњу Југославију. У архивима совјетских обавештајних служби пронађена су документа из којих се види и да је лекар који је лечио краља Александра Карађорђевића и целу краљевску породицу био совјетски агент, чак њихов резидент.
          Најзанимљивији део сторије др Бориса Старкова јесте да је Стаљин два месеца раније, јануара 1941. године, имао информацију да група официра у Београду спрема државни преврат, и да ће они на чело земље довести људе који су просовјетски оријентисани.
          СТАЉИН је одмах активирао Одељење за међународне везе Коминтерне, које се бавило обавештајним радом, и тражио да се појача пратња југословенских политичара и официра. Шефу НКВД Берији наређују да пошаље у Београд специјално обучене официре, обавештајце. На челу те групе био је пуковник Зубов, кога је Стаљин послао у главни град Југославије као свог личног изасланика. Зубов је од Стаљина добио огромну количину новца којом је требало да додатно "убеди" заверенике да је њихова идеја о преврату исправна и да имају чиме да финансирају државни удар.
          Долазак Зубова у Београд одвијао се у великој тајности, тако да о томе није био обавештен ниједан резидент. Одмах по доласку у Београд, совјетски пуковник се обратио свом колеги, такође обавештајцу и пуковнику, Драгољубу Дражи Михаиловићу, и од њега, као поузданог човека, затражио додатне информације о предстојећем војном пучу.




          ДОКТОРОВА ЗЛА СУДБИНА

          ВРСНИ медицинар др Лењицки, познати и признати лекар, емигрант руски, лични лекар породице Карађорђевић и резидент совјетске обавештајне службе, имао је необичну животну судбину.

          После атентата на Александра Карађорђевића у Марсељу, бива ухапшен у Београду.

          Како није било никаквих доказа о његовом учешћу у убиству краља, пуштају га на слободу и он одлази у Совјетски Савез.

          Али и тамо бива убрзо приведен и депортован негде у Сибир, као једна од милионских жртава чувених Стаљинових чистки.


          МЕЂУТИМ, Дража Михаиловић дао му је доста обесхрабрујуће податке. Он му је рекао да је упознат с том идејом, али да је реч о групи официра авантуриста који су жељни славе и новца, да они не располажу стварном снагом да ураде нешто озбиљније и да се не налазе на правим командним местима с којих је могуће да се изведе државни удар.
          После неколико сусрета с Дражом, Зубов одлучује да се врати за Москву и да повуче целу своју групу, упркос изричитој Стаљиновој наредби да ступи у лични контакт с превратницима и да им преда новац. По доласку у Кремљ, Зубов се нашао у прилици да лично осети сву Стаљинову непредвидљивост. Уместо да га похвали што је велику количину новца вратио назад, Стаљин је потез Зубова оценио као "напуштање бојног поља" и уопште није уважио оцену Драже Михаиловића да је реч о групици авантуриста, због чега је затражио да се Зубов одмах ухапси и осуди. Несрећни пуковник добио је десет година робије. У Сибиру је био до краја рата. Ослободили су га 1945. године и поново га поставили да у обавештајној служби ради по југословенском питању. Пуковник Зубов био је човек који је највише убеђивао Стаљина да у Јосипа Броза Тита не треба да има поверење.