ЛИШАЈ
Девет деценија мој добри отац
изигравао је строгог монарха.
А онда једног јутра стропошта
се без трага. Живот му се изгуби у
нигде: голубица прхну у облак.
Споменик за сваки случај
подиже за живота: црн мермер
опточен белим стубићима.
Раскошан ормар. Резбарен.
Без врата, без прозора,
али свевидац не беше шкрт,
но, широке руке.
Моја чврста вера буди се на гробљу
из дубине мог бића долази:
вера у живот после смрти.
Врела лава клизећих огледала.
Мили брате! Шум младог вина.
Огњен чешљић пада са небеса.
Али, ти не дозволи да те завара то осећање.
Начин на који се воли за живота.
Очева љубав: субота испред недеље.
То је некад било: муња за облаком.
Та светлост више не исијава.
Другачија кудеља веже живе са мртвима.
По ободу гробља старински споменици –
ничији за њих важи изрека. А опет наши:
то знамо. Расути по земљи као камен
обрушен по каменолому у завичају
обрастао краставим лишајем.
Молимо се!
= из необјављених рукописа српских песника
Нема коментара:
Постави коментар