Карађорђе Петровић.Вожд

КАКАВ бисмо ми то народ били да препустимо забораву, пропадању и корову путеве славног Карађорђа Петровића? Одговор на ово, сасвим једноставно питање, није ни потребан. Фотографије из Вишевца, Вождовог родног места, објављене у празничном броју "Новости", речитије су од сваке речи. Ипак, није све изгубљено!

Фонд "Карађорђе Петровић" и Туристичка организација општине Рача крагујевачка, речено је у петак нашем листу, најхитније ће тражити да Епархија шумадијска Вождов етно-комплекс (домаћинство из 1804) врати на старање управо завичају вође Првог српског устанка, како би се зауставило његово даље пропадање.

- Епархија, не само да се не брине о повереној јој имовини, већ из године у годину, а то је готово деценија, препушта је времену и небризи - каже Весна Златић, председник Фонда. - Зато ће Фонд од Епархије затражити раскидање уговора о газдовању и читав комплекс вратити на старање месној заједници Вишевац. Више пута покушавали смо да укажемо на проблем, покренемо успавану савест, али, наилазили смо на зид ћутања. А од ћутања нема никакве користи.

Карађорђев етно-комплекс, подсетимо, 2005. године Управни одбор Фонда уступио је епархији. Весна Златић каже да је то било и логично, јер је преко пута и манастир, задужбина владике др Саве, претходног епископа Шумадијског. Намера Епархије је, како објашњава Златић, била да у међувремену уз светињу подигне и конак за монахиње. Рачунало се на њихов дар да, попут женских манастира у околини, као што је Копорин, на пример, уреде читав комплекс, оплемене га и о њему брину.

- Како, у међувремену, монашки живот уз манастир није заживео - Фонд нема право ни да ћути ни да чека - изричита је Весна Златић.

Готово истовремено, месна заједница Вишевац показала је интересовање и вољу да би радо, поново преузела газдовање Вождовим етно-комплексом "исто колико јој је стало да се што пре подигну манастирски конаци и започне монашки живот".

- За нас, заиста, једну сиромашну средину не би било лепше светковине од дана препуног посете - каже нам Владета Прокић, председник Месне заједнице Вишевац. - А такав дан треба дочекати достојно великом Вожду, у другачијем Вишевцу.

Са овом поруком сагласан је и Давор Тимотијевић, директор туристичке организације, општине Рача чији је Вишевац тек један део. Тимотијевић каже:

- Мада је читав комплекс доста запуштен, што није ни чудо када се о њему стара само ентузијаста, професор Аца Поповић, о чему сте и ви писали, врло брзо би се све могло довести у ред и сјај какав и заслужује Карађорђе.

Овај млади човек нема дилему:

-За Вишевац, нашу општину, али и за овај део Шумадије, то би могао да буде замајац. Не само за туризам.

ПУТЕВИМА СЛАВЕ И СТРАДАЊА

У фебруару ове године, прича нам Весна Златић, Фонд и Туристичка организација Раче промовисали су једну лепу идеју у чију би реализацију биле укључене још две шумадијске општине, Аранђеловац и Топола. Реч је о "путу Карађорђа", од места рођења до места страдања, преко Орашца где је подигао устанак, Тополе коју је одредио за престоницу... До Радовањског Луга где је трагично завршио. И, цркве Покајнице коју је, у знак покајања, подигао Вождов кум Вујица.

Карађорђев етно-комплекс неће више пропадати | Репортаже | Novosti.rs

Скидање паучине са разбоја, млинова, бачви...

ПОРАНИО, пре сунца, Александар Поповић, овдашњи професор географије. Пензионер. Дохватио брезову метлу да почисти плато, прилазе вајатима и качарама. Да их откључа и проветри. Скине паучину са разбоја, млинова, бачви... Отресе прашину са везених кошуља, пешкира и ћилима. Умије ликове устаника, на старим фотографијама... 

Етно комплекс
Фото В. Данилов

Чекао је, Поповић, екскурзију из Војводине. Пун аутобус људи пошао је из Новог Сада, пре зоре. Застао је у манастиру Копорин, на богослужењу. А одатле ће, довде, па у Тополу и Орашац.

- Спала књига на неколико слова - каже нам Поповић. - Мало ко, данас, жели да се прихвати посла да се ово место наше српске славе одржи, достојно славног Карађорђа Петровића.

Вишевац, вождово родно место, уз пут Топола - Рача Крагујевачка. Више је него запуштено. Колико је пута чувар сећања, професор Поповић, чуо ове речи: „Можда вожда и нисмо заслужили, какви смо“.

- Вишевац дели судбину многобројних места и белега наше устаничке Србије - говори професор. - Мени је, лично, стало да се не заборави. Зато сам се прихватио незахвалне дужности. Незахвалне, јер се сваки пут, кад неко овде дође, застидим. За све и свакога.

И ГРАДИШТЕ ПРОПАДАНА брду Градиште, у готово руини је некадашња спомен-кућа, подигнута на самом месту рођења Карађорђа Петровића. - Стално конкуришемо како бисмо је обновили - каже Владета Прокић. - Могао би овде да буде планинарски дом, место за одмор... Било шта што би било на корист овом нашем, сиромашном крају. Нажалост, мало нас ко чује. А одговора ниоткуд.

И ми се питамо... Обећали смо, тада, професору Александру Поповићу да ћемо детаљно - у визиту Вишевцу. И дошли смо.

Био је то дан, када се небо спојило са земљом. Киша и сивило неприродно у природи Шумадије за ово доба године.

Ни птице у вишевековним боровима с којих је ветар оборио тек уплетена гнезда. Ни професора, с којим смо договорили сусрет у дану изненадног невремена.

Појавило се лепо лице продавачице у локалној трговини, у центру Вишевца. Професор јој је оставио поруку за новинаре- у Рачи је изненадна сахрана, морао је тамо.

- Ко, осим њега, још има кључ од Карађорђевог комплекса - питамо у центру Вишевца.

- Нико! Он се, сам, мученик, већ више година о томе стара - стиже одговор професоровог комшије допуњен са неколико речи: „А можда би кључ могао да има председник месне заједнице...“

Владету Прокића затичемо за ручком.

Не, немам кључ, али ћу радо с вама - каже нам. - Добро је да је неко дошао. Сматрам, да припомогне. Важно је да се о проблему Вишевца што даље сазна - говори Прокић.

И, следи прича на платоу испред споменика Вожду, у Вишевцу његовом родном селу, кључном месту српске буне „за сваког опасне, али је она вазда у темељу Србије“.

Брдо Градиште - место рођења Карађорђа

Бронзани Карађорђе извио се крај пута, ово је дело академског вајара Станимира Павловића. Вожд подигао десну руку, горе, према брду Градишту где је, у колиби, рођен 16. новембра 1752. године. Левом притегао пушчану цев. Одлучан, снажан, кубура за појасом. Биће да је такав био оне, 1804. године, када је дигао устанак и ударио темеље модерној српској држави.

Прокић нам прича:

- Овај спомен комплекс у Вишевцу постављен је уочи обележавања два века од Првог српског устанка. Значи, 2004. Наредне, овај простор уступљен је Епархији шумадијској на старање.

- Зашто - питамо.

- Зато што је, ево, видите, преко пута манастир Светог Ђорђа, задужбина благопочившег владике Саве, подигнут пре тог нашег, великог јубилеја. Али је проблем у томе што месна заједница, као ни општина Рача после уступања овог комплекса Епархији „на 99 година“. Без одобрења Епархије овде ништа не може да уради. Не кажем да било ко има икакве лоше намере,али на наше писане молбе из епархије у Крагујевцу не стиже никакав одговор.

Прича је сасвим у сагласју са непогодом. Поглед замрзнут на огради која труне. На крововима који прокишњавају. На корову који сам професор Поповић не може да почисти. Да почисти... У сваком смислу ове поруке. Где су, овдашњи, млади људи. Где су деца?

- Заиста, и Вишевац дели судбину, не само Шумадије, већ целе Србије - одговара председник месне заједнице.

- Сви одоше. И мало кога брига шта је то било, управо овде, пре више од два века.

ЗАСУКАЛИ РУКАВЕ И КРЕНУЛИ

У ОЧЕКИВАЊУ било каквог одговора из Епархије шумадијске, која је комплекс Карађорђев у Вишевцу добила на старање, у месној заједници су засукали рукаве. Осветљен је плато, манастирска порта, а почеће и оплемењивање цвећем и другим садницама.

- Покренули смо се, морамо - каже Владета Прокић. - А покренућемо и ово мало младости што је остало. Морамо.

Карађорђев завичај прекрио заборав | Репортаже | Novosti.rs

Ко је, у ствари, на потезу? Држава - кажете?

У последњим очајничким покушајима да се београдска "Просвета" спасе дефинитивног нестајања са издавачке сцене, директор ове куће Драган Миленковић покренуо је предстечајни поступак пред Привредним судом у Београду. Рачун куће, који је блокиран већ пет дана, уколико се у овај процес уђе, биће одмрзнут. Тиме би се дала шанса да се до 1. јула уђе у Унапред припремљени програм реорганизације (УППР), што би издавачком предузећу, које је већ прошло једну наопаку и поништену приватизацију, дало нову шансу.

Унутрашњост књижаре "Геца Кон"

Према понуђеном програму, који би суд требало да усвоји, кућа би могла у наредне две до три године да врати дугове. Укупна потраживања су 160 милиона, од којих 120 "Просвета" дугује држави, па ће о њеној судбини држава и одлучити.

Због овако драматичне ситуације свој глас за спас "Просвете" дала је и српска дијаспора. У Паризу је, на позив др Симе Мраовића, основан Иницијативни одбор за спас издавачке куће старе више од 70 година. Угледни интелектуалци из разних крајева света упутили су апел председнику Владе, министарствима просвете и привреде, као и српској јавности. Међу десетак доктора наука и професора, један од потписника је и психолог Мила Алечковић, која за "Новости" каже:

- Наш Иницијативни одбор сада броји десетак истакнутих личности, а ускоро ће добити по једног заступника и из сваке земље Европе. Можемо да кажемо да је одазив за ову акцију изванредан, јер су Срби од Канаде па све до Русије реаговали позитивно, што показује изузетно велику свест Срба у расејању о општем добру српске културе. Управо нам се придружило и Удружење књижевника Срба из Торонта.

Њихове даље акције зависиће искључиво од реаговања Владе, као и од поступака Агенције за приватизацију:

- На потезу је српска власт - изричита је Мила Алечковић. - Средства у српском расејању не недостају и ако ми одлучимо да са њима уђемо у игру око "Просвете", у томе ћемо бити сложни. Процену још нисмо донели, али сада алармирамо српску јавност да се не игра вредностима и да све културне просторе не може да претвори у парфимерије. Сматрамо да је недопустиво да "Просвета" нестане, и ова акција ће свакако мобилисати све наше писце и све наше ствараоце у расејању. Можда је то знак да се образована српска дијаспора после дуге умртвљености поново сложно буди када су у питању интереси нашег наслеђа и проверене вредности.

ЋУТЕ И УДРУЖЕЊА

Помало зачуђује мук који влада на српској књижевној сцени поводом завршног чина "Просветине" драме. Изузев академика Драгослава Михаиловића, до сада се није огласило ниједно од два удружења писаца, као ниједно од два удружења издавача. Иако су и једни и други основани да штите не само сопствене интересе, већ и судбину књиге и издаваштва. Није се огласио ниједан од бивших дугогодишњих уредника "Просвете", а ћуте и писци којима је "Просвета" објављивала дела.

За спас „Просвете” на потезу је држава | Култура | Novosti.rs
     видети и: Иницијативни одбор