Put jednog romana sasvim nepoznatog srpskog pisca ili o ruskoj srpskoj saradnji

SRPSKI roman "Zavet heroja" mladog pisca i novinara Slaviše Pavlovića
postao je hit u Rusiji i zauzeo deseto mesto na listi najprodavanijih
knjiga u Moskovskom domu knjige, najvećoj knjižari u zemlji. Pavlovićevo
delo, objavljeno u "Laguni" prošle godine, donosi priču o jednoj
srpskoj porodici tokom Velikog rata: - Govorim o vrednostima jedne generacije; časti, viteštvu,
borbi da se zadata reč održi, bez obzira na cenu. Patriotizam jednog
malog naroda, koji je u trenucima najveće tragedije uspeo da bude tako
veliki, predstavlja nešto na šta se treba ugledati - kaže za "Novosti"
Pavlović.
* Kako je došlo do toga da roman osvoji rusku publiku?
-Kod njih nema mnogo knjiga sa ovom tematikom, pa su prilično
zainteresovani za taj period istorije. Na državnom nivou oni su
formirali Odbor za obeležavanje stogodišnjice Velikog rata, pa je
senator Anatolij Lisicin, koji je potpredsednik tog odbora, odabrao moju
knjigu za prevod na ruski, a predsednik Dume Sergej Nariškin je
pročitao tekst i napisao predgovor. Kada je Nariškin, u maju dolazio u
Beograd, imao sam priliku da ga upoznam, a videli smo se i u Moskvi na
istorijskom skupu o Velikom ratu.
* Roman je stigao i do Putina?
-Kada je Putin dolazio u Beograd, sa njim u delegaciji je putovao i
senator Lisicin, zaslužan za izlazak ruskog izdanja "Zaveta heroja", ali
i za mnoge kulturne projekte između dve zemlje. Kako je tih dana rusko
izdanje izašlo iz štampe, prva dva štampana primerka poklonio je
predsedniku Putinu i predsedniku Nikoliću, kao primer dugogodišnje
kulturne saradnje dva bliska naroda. To je izuzetna čast za jednog
pisca.


* Kako se u Rusiji odnose prema temi stogodišnjice Prvog svetskog rata, pokušajima revizije istorije, optuživanju Srbije?
-Oni su izuzetni po pitanju borbe za istinu. Kod njih nema kompromisa sa
suštinom. A istina je jedna - Srbija i Rusija nisu krive za Veliki rat.
Spremni su na informacioni rat, spremni su za borbu samo da dokažu
istinu, a najveći borac za pozitivno svetlo o Srbiji upravo je Lisicin,
koji je zaslužan za obnovu Ruskog nekropola u Beogradu.
* Krajem jula prošle godine govorili ste na pomenutom skupu u Moskvi?
-Skupu su prisustvovali i ruski ministar kulture Vladimir Medinski,
predsednik Dume Sergej Nariškin, zatim mnogi francuski i evropski
istoričari. Toliko lepih reči o Srbiji do tada nikada nisam čuo, dok je
moj govor o srpskom učešću u ratu ispraćen sa posebnom pažnjom, pa mi je
sekretarka Francuske akademije nauka rekla da nikad nije čula da neko
tako iskreno i emotivno govori o svojoj zemlji. Na promociji knjige u
Moskvi, jedan od tamošnjih studenata nosio je majicu sa likom Gavrila
Principa. To je dovoljan pokazatelj šta oni misle o reviziji.
* Spremate li nešto novo?
-Pri kraju sam trilera koji je za sada dobio radni naziv "Identitet".
Iako je radnja u sadašnjem vremenu, u priču sam ubacio da i dalje
postoji organizacija "Crna ruka", koja radi za dobrobit Srbije.
Jednostavno, od tog perioda istorije ne mogu da pobegnem, ali počeo sam
sa radom na nastavku "Zaveta heroja" koji će se zvati "Zavet potomaka".

 RATNICI IZ BAJKE

ROĐEN sam u mestu gde se odigrala Bitka na Mačkovom kamenu, moji preci su
životom branili moje pravo da 100 godina kasnije živim slobodno,
odrastao sam uz priče o besmrtnim herojima, tako da se u detinjstvu
stvorila slika o vrednostima pokazanim u jednom istorijskom trenutku.
Mislim da je to najtragičniji deo srpske istorije, ali ujedno i najslavniji, gde su "ratnici iz bajke," kako ih je nazvao nemački general Makenzen, i najveću tugu pretvarali u slavu. Takođe, sloga među srpskim narodom nikada nije bila veća, a to je ono što nam je kao narodu
najpotrebnije - kaže Pavlović.

Slaviša Pavlović: Knjiga stigla i do Putina | Kultura | Novosti.rs

ПОСЛЕ КИШЕ / Русија Маринковић

Ауторка

ПОСЛЕ КИШЕ

         У почестом бљештавилу собе, небеским бичем, брусих подужу  прозаиду.

         Низак атмосферски притисак измамио је многомирисе.

Након снажног пљуска мимоиђох лифт и стрчах низ широко степениште.

После двадесетину корака, ограђеним вијадуктом, од зграде до коловоза, нађох се на асфалтном тротоару.

         Чист озон испуни ми сваку цевчицу мехова. Тротоаром прођох десетину метара и наиђох на ланац густо паркираних аутомобила. Десно беше гвоздена ограда која штити травњак. Лево коловоз и колона лимузина,  јури ка свом циљу. Почеках прекид колоне, да се спустим на коловоз и обиђем ланац паркираних лимузина, али се не догоди. Веома бојажљиво спустих леву ногу на коловоз. У истом трену чу се заглушујућа песма сирена, шкрипа кочница и простачка псовка. Брзо  се вратих. Боже! Шта да радим!?

         Мисли ми беху у хаотичном стању. Једне ме критиковаше што сам уопште изашла из куће. Друге  ми приписиваше да нисам пажљива. Оне треће  се сложише са поступцима које  учиних.

         Убрзо се указа прекид колоне. Ох! Сад је моменат. Пројурих коловозом и, са уплашеним зецом у грудном кошу, ступих на тротоар. Прекинут је и ланац аутомобила на њему.

         Близу аутобуске станице, по мокром и топлом тротоару, веома споро и спокојно, гмизаше једна, чудновато велика, глиста. Пожелех јој бољу судбину. Тешко, али пронађох неко труло дрвце и сместих је у травњак. Мало касније сретох још једну исту. Тако поступих и са њом. Следеће две бејаху платиле шетњу тротоаром. Штета! Дивна, мирољубива створења!

         Мисли ми се опет ускомешаше. Пошто-пото хтедоше да ускоче у  лап-топ.

         Весело кренух тротоаром. У полумраку дрвореда платана беше страшни питбул теријер. На огромној, сaтанској глави, искезио чељусти. Бунио се за ометање пражњења посуда са сплачином организма. Непоткресани газда спокојно га  држаше за ланац.

         Мој ум  опет  моделираше, глачаше и брусише песму. Сада римовану, за децу. Хтедох да избегнем, тек изграђену, испразну теријерову куполу и нагазих на коловоз. Опет заглушујућа песма сирена и шкрипа кочница. Хитро се вратих. И ?! Шта, и? Штета! Спотакох се и сруших теријерову куполу. Изгубљени зец у грудима не нађе излаз.

      Господе! Шта све згреших ове вечери!? Својом непажњом реметих спокој лимузина на тротоару. Пребрзи ход аутомобила на коловозу. И постојање питбулове куполе.

         За све то беше крив мој излазак после кише. 

==================

    Русија Маринковић рођена је 6. Јуна 1938. године у Зебинцу, општина Владичин Хан, од оца Цветка и мајке Русанде Милосављевић.  Основно образовање стекла је у Владичином Хану и Врању а средње у Сурдулици.

    Пише поезију и прозу за децу и одрасле.

   Живи и ствара у Београду.

        Први пут публикује у "Заветинама". 

        Видети више: Примљени чланови Групе Зз