У љубави која тече између РЕЧИ и ДОДИРА ПОЕЗИЈА
је трећа обала.
Само сам месо
Само сам месо одрезак рујави
На тањиру
Мислим овако овде
Овако сама
Дођи у грлу ми врисак
Нећу те повредити
Мада у устима ми
Све очњак до очњака
Дођи даћу ти обе руке
У твојима
Да се подаве
За један додир образа пустаре
Са ког одселила се
И последња
Не треба ни реч
За један светли додир
Где било
Даћу ти колико хоћеш
За очима.
Откад сам са тобом била
Откад сам са тобом била
Не умем да другујем са обичним
Стварима.
Собе ме не препознају
Подневни
Да делимо хлад.
Газиш нас, то боли, љуте се травке.
Ниси ту док седимо,
Клупа пода мном
Откад сам код тебе била
Не умем да дозовем
Да џивџанишу доконе.
Ветар ни да додирне ме
Кад сретнемо се
Низ реку,
А ни река, да погледне, плава.
Откад сам са тобом била.
Да знам да
Да знам да, ако те видим
Ниједан више нећу написати стих
Да кажу ми, ако ти дођем
Овако као лето шарена
На потоку тек умивена
И последњи белутак склопиће око
У пресахлој води
Ако поручиш ми
Сам би да дозриш високо
Копнећи
На слободи
Шта ћу овако расплетена
И куда, једва обучена
До тебе као вода
Разливена.
У теби сам се настанила
У теби сам се настанила
Кад почео је говор биља
А ућутало све што говори.
Дан беше некуда отишао
А вече и тако
Све касно примети.
Знале су још само пчеле
Да цветови имају зену
Као и људи
И да свака прогледа
Тек када о неком другом
Оцвета стручку.
Знале су још само пчеле
Са срцем сићушним
А златним
Да свако нађе себе
Тек на опусталом дну
Другога бића.
У теби сам се настанила
Кад почео је говор биља
А ућутало све што говори.
_________ Из необјављене збирке «ПИСМО»:
је трећа обала.
 |
| Јесење слике са Радана. новембар 2013. Фотодокументација "Заветина" |
Само сам месо
Само сам месо одрезак рујави
На тањиру
Мислим овако овде
Овако сама
Дођи у грлу ми врисак
Нећу те повредити
Мада у устима ми
Све очњак до очњака
Дођи даћу ти обе руке
У твојима
Да се подаве
За један додир образа пустаре
Са ког одселила се
И последња
Не треба ни реч
За један светли додир
Где било
Даћу ти колико хоћеш
За очима.
Откад сам са тобом била
Откад сам са тобом била
Не умем да другујем са обичним
Стварима.
Собе ме не препознају
Подневни
Да делимо хлад.
Газиш нас, то боли, љуте се травке.
Ниси ту док седимо,
Клупа пода мном
Откад сам код тебе била
Не умем да дозовем
Да џивџанишу доконе.
Ветар ни да додирне ме
Кад сретнемо се
Низ реку,
А ни река, да погледне, плава.
Откад сам са тобом била.
Да знам да
Да знам да, ако те видим
Ниједан више нећу написати стих
Да кажу ми, ако ти дођем
Овако као лето шарена
На потоку тек умивена
И последњи белутак склопиће око
У пресахлој води
Ако поручиш ми
Сам би да дозриш високо
Копнећи
На слободи
Шта ћу овако расплетена
И куда, једва обучена
До тебе као вода
Разливена.
 |
| Слике са планине Радан, јужна Србија. Фотодокументација "Заветина", новембар 2013. |
У теби сам се настанила
У теби сам се настанила
Кад почео је говор биља
А ућутало све што говори.
Дан беше некуда отишао
А вече и тако
Све касно примети.
Знале су још само пчеле
Да цветови имају зену
Као и људи
И да свака прогледа
Тек када о неком другом
Оцвета стручку.
Знале су још само пчеле
Са срцем сићушним
А златним
Да свако нађе себе
Тек на опусталом дну
Другога бића.
У теби сам се настанила
Кад почео је говор биља
А ућутало све што говори.
_________ Из необјављене збирке «ПИСМО»:
Нема коментара:
Постави коментар