MAGNA MORAVIA – ВЕЛИКА МОРАВИЈА
Пише: Мирослав ДИМИТРИЈЕВИЋ
Меандри
Велике Мораве
Magna Moravia или Велика Моравија је србска средњевековна земља и држава о којој „званични историчари“ до сада нису
написали ни једну истиниту реченицу, упркос чињеници да њу спомиње управо цар
Константин Порфирогенит, њихов најреферентнији „историчар“, у „темељним“
списима „О церемонијама“ и ДАИ - „О управљању империјом“, у којима сe Magna
Moravia спомиње
чак - пет пута. Два пута у „Церемонијама“ и три пута у ДАИ. Па ипак, ово је
прво дело до сада у србској историографији у коме се говори о аутономној
Великој Моравији јужно од Дунава, на територији бивше србске земље Медије
(Мезије–латински, коју је верификовао и
Тацит у својој Историји).
МЕЗИЈА – СРБИЈА ПО
ТАЦИТОВОМ ОПИСУ
„A према Тацитовој Историји, у којој описује њему
савремене војничке и цивилне догађаје у периоду од 54. до 70.
године нове ере, у римским провинцијама оформљеним на
окупираној територији Срба, идентификовао сам и показао десетак
старопоседничких земљорадничких српских племена највећег народа Србаља (Трибала), по имену: Морава,
Морављани, Серби, Венди, Серви, Сербани, Сарбати
(Сармати), Меди (Мези), Севери ( стари Бореји), Раци (Раси), Свеборуми (Свеби), Унди (Внди), Боји (Воји), Урби (Врби), Тоти (Тети) и она српска племена која носе географске називе по својим провинцијама у
којима живе. која се
означавају no провинцијама. А Српске су провинције, у којима
стално живе једино поменута племена Срба, ове: Панонија са Панонским Алпима, Мезија, Илирик, Далмација, Вендика на
Уни, Либурнија, Вендика уз крајње северно Јадранско приморје, Рација и Норик
као приалпске провинције. Истовремено
Срби живе у западној или панонској Сарматији, као слободној
држави између Дунава иТисе.
Тацитови налази потврђени су списима
доцнијих грчких хроничара, затим у потоњим хроникама Ајнхарда, Дукљанина и Порфирогенита,
потом повељама владара и властеле у српским средњовековним државама: Србији,
Босни са Доњим Крајем и Доњој Славонији као вазалској бановини подчињеној
угарском краљу. Порфирогенит је пет пута, у два списа, описао
постојање српске кнежевине Велике
Моравије, јужно од Саве и Дунава са Београдом (почетком X века), на територији пруженој од Дрине до Видина и реке Искар, докле је била граница српске
провинције Мезије“. /1
ИСТОЧНА ГРАНИЦА МЕЗИЈЕ НА ИСКАРУ И СТРУМИ
(Коментари др Борислава Влајића
Земљаничког)
„Дакле, већ овде можемо назначити, a у даљој анализи доказати, источну границу Мезије, која
иде природном линијом: од ушћа реком Искар, потом реком Струмом до Сера, српског имењака, кога Тацит и не помиње, јер је саграђен после Тацитова списа. Пошто се Мезија простире и
источно од Старе Планине, до
реке Искар, поменути војни
патрициј Јулијан је пролазио преко превоја са путевима, тј. преко Вршке Чуке и Кади Богаза у правцу Виндина24 (Видина,
без сумње града Срба - Винда); или се верао пешачком
стазом преко превоја Св. Никола; или је ишао путем преко превоја
Градина у правцу Сердике (Софије). Сви овде поменути градови, односно насеља (Видин,
Сердика и Сер) добили су називе по Србима, јер су Срби једини чисто словенски генс,
на југо–истоку Европе, којег спомиње Тацит. Остали су се
раније или касније сепарирали од Срба, стицајем
разних околности, међу које спада и незнање o своме пореклу.
Иначе, између Старе Планине и Искара живело је српско племе Севери –
Северци или је тај назив само пермуто од Серви.
Сви ови градови су изграђени почетком II века, за цара
Трајана и његова наследника цара Хадријана (117 - 137), великих градитеља. Трајан је подигао зидани мост преко
Дунава код Кладова и пут од
Београда до моста, вероватно
је тада подигнут и Виндин, као и Гамзиград; док је Хадријан градио у Атини, затим подигао град на доњем току Марице, данашње
"Janos Thuros/.j, C'ronicon Hungarorum, 1488. Ето од када Угари пишу патриотску
историју, иако до почетка XIII века нису имали ниједан сачуван документ. A затим je M. Korvin платио Ani. Hunfini, који му 1496. написа Историју Мађарске. Ако су се по српском
племену Венди називала многа насеља под Алпима, могла су се по истородном и истозваном народу, и по истом принципу, називати и подно
Старе Планине. За оне што знају да читају и
инвентивно размишљају, тиме је порекло назива
Видина довољно
објашњено, a томе се могу
додати и доцнији факти у вези са Видином, као и
чињеница да су ту област између Искара и Старе Планине населили Севери - Северци, што је очигледно назив пермуто
од Серви, комшија западно од
Старе Планине... Једрене, па je логично да је тад подигнут и Сер на доњој Струми
и Сердика на горњем Искару; a тиме је био спојен Трајанов мост сa путним правцем Видин -Сердика - Хадријанов град,
па одатле правац за Солун преко Сера.
Без сумње, на
природној граници између Мезије и Тракије, од Сера правцем река Струме и Искара до ушћа у Дунав, успостављена је и етничка граница обележена етнонимима, тј. насељима
названим по Србима: Сер – Сердика - Видин (Виндин)“./2
ПРОВИНЦИЈА МЕЗИЈА - ОД БЕОГРАДА ДО ДРАЧА И СЕРА
„Тацит описује само једну Мезију, у истом
поменутом периоду, која се
простире од Дунава и Саве
средином Балканског полуострва, - уз Велику и Јужну Мораву до-Вардара; уз Колубару и Ибар, па низ Дрим до Драча; иза
Старе Планине, уз Искар и низ Струму до Сера
(Сереза), као источну границу између Мезије и Тракије, -
до јужне граничне линије: Сер, Дорјан, Охрид, Драч; и западне приближно: Скадарско језеро, ток Лима и корито
Дрине од ушћа Лима до утока у Саву. Тако се може
разумети према опису Тацита, c обзиром на покрете њене
војне силе, помињане репере и
суседство. Потоњи су смислили "горњу и доњу" Мезију и област Дарданију
