СРОДНЕ ВЕСТИ

          ВЛАДО Радишевић још чува онај трактор којим је гоњен са Баније, почетком августа, пре две деценије. Волан машине данас покушава да окрене његов четворогодишњи унук Иван. Деда ће му, кад сазри, испричати причу о путу страдања и наде. О времену које не би смело да падне у заборав, како се не би поновило.
          Владин брат, Душан, говори снаји Јовани да припази на маленог Вука, његово најмлађе унуче. Дали су му, каже, име снаге. Да се бори, брани и врати тамо одакле су их силом отерали.
          Рача Крагујевачка, село Вучић, место лепе људске приче. И ужасног сећања. Лука спаса и наде за шест банијских и личких домаћина, који су овде, у Шумадији, бацили своја сидра после изгона из Хрватске, у лето 1995. године. Овде су стасала њихова деца. Стасала са сећањем на "Олују". Овде им се рађају унуци. Овде су заљуљане њихове малене колевке. Али, прогнани домаћини не заборављају ни своју, све даљу и недоступнију у бившем завичају.
          Свилокоси, Радишевићи, Војиновићи, Плављанићи, дочекују нас са осмехом.
          - Дванаесторо нам се унучади после "Олује" овде родило - говори Мира Свилокос. - Њих дванаесторо, као дванаест јабука небеских. Приновили нас, придигли. Душе нам излечили и срца умирили. Ви можда не разумете, али, све страшно што је преживљено потиснула је лепота наших унука. И да ме питате шта бих дала у замену за њихов загрљај... Ништа! Нема тог блага.
          * Даница и Јована Радишевић са маленим Иваном
          Мота се око нас малени Иван Радишевић. Таман сишао са трактора, па се поново пентра, поново окреће волан... па трчи до базена, после тражи маму Јасну. Крије се у њеном наручју, па у крилу баке Данице.
          - Мој Шумадинац - каже Даница Радишевић.
          Испод и изнад су куће у низу. Шест кућа некадашњих личких и банијских домаћина. Исте фасаде. Исте терасе. Прозори пуни цвећа. На свакој капији винова лоза. Изданци се протежу преко ограде. Све је под конац. Види се, овде је радан свет.
          - И тамо смо имали винову лозу - говори Мира Свилокос.
          У двориштима љуљашке. Иза су тремови и пластеници. Мало даље, живина. Одавде, зоре буде петлови. Одавде, барем по једно из куће одлази на посао. Понеко у оближњу "Јуру", понеко у надницу, трговину. А, увек је понеко и код куће.
          - Вук спава, а кад се пробуди ја ћу на посао у трговину - говори Јована Радишевић.
          Где су Војиновићи, питамо.
          - Бака је одвела децу у Крагујевац, да виде град, а обићи ће и посластичарнице, као и увек - стиже одговор.
          Овде, у Вучићу, општина Рача Крагујевачка, на адреси прогнаничких породица - нема суза. Не, барем, да се виде. А ови дани их покрену кад потекне сећање на прогон. Две деценије је од "Олује", а чини се као да се јуче догодио тај ужасни злочин. Када су српски простори у Хрватској етнички, потпуно очишћени од Срба. Ко да избрише сећање на прогон? На завичај? На пут који је за њима горео. На мртве који су успут сахрањивани. На децу, која су у врућици, дозивали мајку.
          Слике се враћају у сну. Олуја још дува. После тог сна, кажу нам, остају мокри јастуци и пребирање шта је све, тамо, на Банији и у Лици остало. А, више ничег нема.
          - Деца нам памте, али о томе не причају - каже Мира Свилокос, бака троје унука. - Знам, кад нам се ових дана сударе погледи, а успомене надимају прса до пуцања, ми окренемо неку другу тему. О суши. О киши. О свакодневици. Кажем: жива је глава, најпреча. А, изнад свега су ова наша унучад. Они немају право на тугу. Једном ће сазнати зашто смо овде. И како смо довде стигли.
          Преплићу се времена и успомене. Једно, које не могу, а због унука желе да забораве... оно, кад су пољубили праг, сваку своју шљиву. Стегли читав живот у завежљај, а мислили да ће се вратити. Па, сећање кад су се седам година пребијали по избегличким центрима. И, време сад, у коме лече успомене у лепим дечијим лицима.
          Каквих ту све имена нема. Унуци са завичајним и шумадијским именима. Јер, овде су судбине везали девојке и младићи из Крајине и Шумадије. Између је казивање о томе како су ове породице, истих прогнаничких судбина, баш овде нашле своју мирну луку.
          Причају нам да су, после седам година "стажа" у колективниим центрима и, те, последње колективне адресе, имали срећу да до њих дође Милоје Живановић из Вучића, тада повереник за избеглице у општини Рача. Поклонио им је пола хектара дедовине. Пола хектара дедовине - за људе који су стизали у тишини и муци. Желео је да лички и банијски домаћини на земљи његових предака убокоре клице завичаја.
          - Не знам како нас је одабрао, али је грех да ту људску доброту не споменемо - говоре Радишевићи. - Свакој породици Милоје је даровао по седам и по ари за плац. У помоћ се укључила и држава, па Комесаријат за избеглице и једна швајцарска донација. Био је договор да нам граде по систему кључ у руке. Али, Милојев покојни отац, тада је био још жив, Радомир, казао је: "А, то не може! Ако човек сам свој дом не гради, он ће да буде вечити дођош. Док не обрише зној са чела, не убоде први ашов, не призове комшилук на мобу, не испече прасе на темељу - не може да буде домаћин, овдашњи". Тако смо заједно градили наше куће. Први квадрати и кров брзо су били завршени. Остало смо, полако, сами дограђивали. Борили се и боримо се. Не може се седети скрштених руку и чекати само на туђу помоћ. За домаћине какви смо ми били, милостиња је најтежа.
          Говоре, потом, да им је Милоје Живановић чак и кумовао деци на крштењу. Сећају се како су се окупила деца, одабрала своје кумове, своје другове и познанике из збега. Али, испоставило се да ни кумови нису крштени. Ко ће да буде кум? Милоје се сам јавио: "Ја ћу".
          * Колоне прогнаних Срба, августа 1995.
          У цркви, у Рачи Крагујевачкој, било је то једно лепо, бројно крштење које је обавио тадашњи епископ шумадијски, Сава. После крштења, затекли су Милоја иза цркве. Плакао је.
          - За нас су то били дирљиви тренуци - говоре Радишевићи. - Уздигло нас. Вратило веру у људе. А ми, можемо барем толико да се одужимо да то памтимо, да о томе говоримо и да смо захвални. Зато сваки педаљ дароване земље негујемо, као да смо ту рођени. И зато, не чудите се зашто је све у цвећу. А динар више или мање... мање је важно.


          ПОВРАТАК САМО У СНУ
          ПОРОДИЦЕ које је "Олуја" пре две деценије одувала са њихових вековних огњишта, до Раче Крагујевачке - и када би желеле, не би имале где да се врате. Све њихово на Банији и у Лици је опљачкано и порушено. Нови завичај је сада ново огњиште њиховој деци и унуцима.
          - Готово је, повратка нема - кажу нам. - Сањамо, понекад, да се враћамо. Али, сан кратко траје.


          МОСТ НАДЕ И СПАЈАЊА
          ВОЛЕЛИ би Радишевићи, Свилокоси, Војиновићи и Плављанићи да буду у Сремској Рачи, 4. августа увече, када Србија и Република Српска буду обележавале две деценије од прогона Срба из Хрватске и Босне. Али, ће свакако обележавање пратити у преносу, у свом новом завичају.
          - Лепо је што је мост на Сремској Рачи, преко кога је прешло више десетина прогнаних људи у једном дану - кажу нам у Рачи Крагујевачкој. - Тај мост је иза нас био место наде и спајања.