УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 30. јануар 2016.

In memoriam

Вест да је изненада престало да куца срце Драгана Драге Ћопића  (1947) потресла је дубоко пре свих  његове искрене и одане пријатеље. Много дубље него што туга може да испуни тело и душу. И рећи ће они одмах и увек да не верују. Да је све то неко у јављању те вести погрешио, заменио податке, имена и болничке листе. Нажалост извештаји лекара и мртвозорника говоре нешто сасвим друго.
            И ево из те подмукле истине допире глас.
            Срце Драгана Драге Ћопића престало је да куца 28. јануара у „дворишту“ његове магичне библиотеке на апатинском Кружном насипу број 165. У граду у којем је школске 1966/67, у класи проф  Оливере Деснице,  постао ученик друге генерације Гимназије „Никола Тесла“ заједно у разреду на природно-математичком смеру са: Душаном Мандићем, Ђурађом Беоковићем, Милицом Мајсторовић, Станком Шакићем, Марином Ђурашином, Никицом Никошом Радаковићем...Још као средњошколац   истицао се  интелектуалном радозналошћу и енциклопедијском  ерудицијом. А, све то као заговорник  оне свима познате усамљености, која нас понекад, како је то истицао Вилијамс Тенеси, слама, која нам гази сан или уништава наше зоре. Из те усамљености Драго је на волшебни начин започео градњу своје велике Библиотеке на дванаест спратова са дванаест хиљада књига из: филозофије, историје, математике, књижевности, науке и многих других области у којима је деловао и делује људски ум са  којим је, попут Марка Пола, Драго јездио таласима интелектуалне и стваралачке имагинације. Њеним несагледивим океаном. У коме о томе понешто говоре његов текстови објављени седамдесетих година прошлог века на страницама часописа Поља и Савременик. Драго је ту ВЕЛИКУ БИБЛИОТЕКУ, веома познату у интелектуалним круговима Србије и екс Југославије подигао у својој породичној кући, као скуп коцки велелепне пирамиде  чудесног опуса његове читалачке и сакупљачке страсти. Нажалост, одласком нашег ВЕЛИКОГ БИБЛИОТЕКАРА на место где престају облици свих стварности, престала је и потреба за изношењем других одредница из биографских статистика и евиденција.
            Драго је носио у себи  енергију за имагинирање света у коме бити слободан значи достићи смисао и схватити да су успех и пораз на метафоричкој равни живота једнако катастрофални. Његове људске посвете биле су окрнуте и усмерене према људима који се нису мерили само квадратима, зидовима и новцем. Са мисијом у свом тананом емоционалном духу мерио је дубине, висине и ширине егзистенцијалног света. Његов сан је био сан за људе читаоце, за љубав и лепоту без којих је сваки смисао безвредан и узалудан.
            Не можемо да верујемо да је једна здравствена безазленост могла да сруши дива Драгиног духа и интелектуалне корпуленције. И док сам ово писао отварале су ми се слике његових сјајних предавања апатинским средњошколцима и оног развученог осмеха са којим је пленећи увесељавао своје саговорнике. Иако споља физички танан, скоро крх  - унутра, у себи, носио је благо нежности. Много нежности, коју је испољавао на себи својствен и аутентичан начин. И шта сада, после  његовог незамисливог краја? Да може да одговори, рекао би – да је у питању перформанс са чијом изложбом је пожурио пре своје 70-те. И то на бициклу као Емил Сиоран. Да ли је и та његова нештафелајна бравура сестра и брат његовог апстрактог скенирања света? Света бизарне математике и носорога из чијих нотних свесака одзвања магични глас Том Вејца? Не, не знам, иако је незнање најтеже научити, рекао би Борхес.
            Драго нам одлази усред зиме. А, као да га је неко јуче украо, или послао на краћи одмора, да у дигиталној епоси заврши своје класицистиче  идеје о телу и духу књиге. Имао их је, много, и више од тога носио их скривене у себи и својој усамљеничкој скрајнутости на рубу града Апатина тик уз леву обалу Дунава. Идеју библиотеке опточене  „целофаном“ иза чијег невидљивог паравана одјекују гласови. непревазиђених ликова из галерије бројних наслова Историје ироније.
            Драго, довиђења. Не замери нам на речима које су нам данас недостајале. Нека ти је лака ова српска земља, хвала и слава што си постојао ВЕЛИКИ БИБЛИОТЕКАРУ.

ЗОРАН М. МАНДИЋ

У име одано искрених пријатеља Драге Ћопића

У Апатину, 29. Јануара 2016. Год.


Нема коментара:

Популарни постови

ИЗ СЕНКЕ