Суморан дан
Велика тужна бреза испред наше зграде на Лиману 3, тужни мама и тата на паркингу, клинци који машу баки и деки у колима крцатим стварима, дипломе у хиљаду примерака, сва уштеђевина коју имамо, и ето кренусмо у авантуру живота.
Одједном ентузијазам није на завидном нивоу, у очима сузе све негде до прве границе. Дан који никада нећу заборавити.
И колико год онај паметни део нас знао да идемо у неко боље сутра, дубоко у нама знамо колико ће нам недостајање тешко пасти.
Наша авантура је у једно слатком малом градићу на западу Норвешке. И збиља, живимо живот по свом филму.
Лепо нам је, сулудо би било рећи да није. Перцепција којом посматрамо ствари ради у нашу корист. Заволели смо и зиму и кишу и дуге дане и дуге ноћи и „другачије” људе...
Mожда не заволели, можда више навикли и можда се боримо сваког дана са собом када видимо да деца наших најближих расту и без нас, да рођендани, венчања, крштења и све те лепе ствари пролазе без нас, да пријатеље виђамо два пута годишње, и да са кнедлом у грлу кажемо „и ви нама када чујемо да им фалимо.
Јер фали нам све...и блејање са децом на клупици у парку и приче са комшијама, и Штранд и кафа у кафићу испред зграде и ручак код маме и тате недељом и толико ствари које су се чиниле тако обичне и тако нормалне и човек никада не би рекао да могу да ти недостају, а недостају.
Ухватила сам себе да и поред путовања, новца, академског напредовања, куће са прозорима преко целог зида, плаже надомак стана, да поред свега тога, 3000 км далеко од куће највише ме срећном ове године учинило када сам у једној робној кући чула новосадски нагласак...као дете што се обрадује мајци, тако сам се ја обрадовала непознатим пријатељима.
И онда схватиш како се само једно место на свету зове кућа, и како је осећај припадности немерљив.
Борба је сваки дан. Не кајање, то је нешто друго.
Сулудо би било кајати се, јер на кантару живота увек победе неке ствари због којих те више не боли глава али почне да те боли онај невидљиви део тебе, а њега је тако тешко победити.
Како би било супер изместити то осећање и ставити га на неку полицу где нам више неће сметати и где нас више неће подсећати како је тешко бити далеко од свега што волиш. Избори које често доносимо тако лако и логично, после много времена почну да постављају питању на која смо мислили да знамо одговор или је бар тај одговор у једном тренутку био исправан а сада више није, или пак можда јесте...али ко би то знао.
Бојана Егерсунд, Норвешка
Суморан дан
Велика тужна бреза испред наше зграде на Лиману 3, тужни мама и тата на паркингу, клинци који машу баки и деки у колима крцатим стварима, дипломе у хиљаду примерака, сва уштеђевина коју имамо, и ето кренусмо у авантуру живота.
Одједном ентузијазам није на завидном нивоу, у очима сузе све негде до прве границе. Дан који никада нећу заборавити.
И колико год онај паметни део нас знао да идемо у неко боље сутра, дубоко у нама знамо колико ће нам недостајање тешко пасти.
Наша авантура је у једно слатком малом градићу на западу Норвешке. И збиља, живимо живот по свом филму.
Лепо нам је, сулудо би било рећи да није. Перцепција којом посматрамо ствари ради у нашу корист. Заволели смо и зиму и кишу и дуге дане и дуге ноћи и „другачије” људе...
Mожда не заволели, можда више навикли и можда се боримо сваког дана са собом када видимо да деца наших најближих расту и без нас, да рођендани, венчања, крштења и све те лепе ствари пролазе без нас, да пријатеље виђамо два пута годишње, и да са кнедлом у грлу кажемо „и ви нама када чујемо да им фалимо.
Јер фали нам све...и блејање са децом на клупици у парку и приче са комшијама, и Штранд и кафа у кафићу испред зграде и ручак код маме и тате недељом и толико ствари које су се чиниле тако обичне и тако нормалне и човек никада не би рекао да могу да ти недостају, а недостају.
Ухватила сам себе да и поред путовања, новца, академског напредовања, куће са прозорима преко целог зида, плаже надомак стана, да поред свега тога, 3000 км далеко од куће највише ме срећном ове године учинило када сам у једној робној кући чула новосадски нагласак...као дете што се обрадује мајци, тако сам се ја обрадовала непознатим пријатељима.
И онда схватиш како се само једно место на свету зове кућа, и како је осећај припадности немерљив.
Борба је сваки дан. Не кајање, то је нешто друго.
Сулудо би било кајати се, јер на кантару живота увек победе неке ствари због којих те више не боли глава али почне да те боли онај невидљиви део тебе, а њега је тако тешко победити.
Како би било супер изместити то осећање и ставити га на неку полицу где нам више неће сметати и где нас више неће подсећати како је тешко бити далеко од свега што волиш. Избори које често доносимо тако лако и логично, после много времена почну да постављају питању на која смо мислили да знамо одговор или је бар тај одговор у једном тренутку био исправан а сада више није, или пак можда јесте...али ко би то знао.
Бојана Егерсунд, Норвешка објављено: 14.10.2013 у Политици
__________ из коментара уз овај чланак:
bravo za ovu pricu!saosecam se sa vama!
puno pozdrava iz stokholma
puno pozdrava iz stokholma
Ретко, ретко ко, са оволико талента и лакоће у изразу се јавља из далеког света. Тако пуно реченог с мало речи. Пишите кратке приче Бојана. Ви то умете. Објавите књигу, потискујте на неку "полицу" невидљиву тјескобу. Осјећај припадности...
Samo napred, Bojana! Znaš za šta se boriš, a veoma dobro znam kako se osećaš. Pozdrav od još jedne Limanke, koja živi preko okeana!
Prelepa prica. Kao da sam je i sama napisala. Hvala Vam i pisite cesce.
Martin Luter je još davno kazao-''TAMO GDE JE BOLJE ,TAMO JE DVA PUTA GORE'',a vašom pričom iz srca,kako to samo jedna Vojvođanka može,samo ste to potvrdili i pojasnili.Imam diplomu ,titulu,godina,ali nemam ovde posao.No snalazim se.Učim od mafijaša,dođoša i klinaca.Učim,od njih jer neću ni po koju cenu da napustim ovo parče moje zemlje koje zovem dom.Za njega su moji pretci ginuli ,jeli proju i koru sa drveća,borili se protiv svega i svakoga i ostali verni svojim ognjištima.Gledaću stari televizor,imaću prastari kompjuter,kibic fenster od drveta,ješću Matijevićevu paštetui školovaću dete.Ali udisaću ovaj moj vazduh koji udišem već 50 godina.I učiću svemu tome i svoje dete,kome se trudimo i ja i supruga da sve priuštimo.I siguran sam da kada ste čuli taj novosadski naglasak u daljini da ste se setili celog svog dotadašnjeg života i da Vam je proleteo na trenutak pred očima.Ravnica je čudo .Ona vuče i čini čoveka.
Svaka ptica svome jatu leti. Ako ignorises tu zakonitost i prisiljavas sam sebe da zivis u tudjem jatu onda moras da platis cenu. Dok je covek mlad i ako ima neku kompenzaciju (zbog koje je i dosao u tudje jato) on to moze da podnosi. Ali kako vreme ide faktura se uvecava...
Да ли је вредност једне куће с прозорима дуж целог зида и близу плаже у Норвешкој довољна да се купи пристојна кућа с великим, лепим двориштем у Србији, пуним сунца, мириса, воћа, и започне посао од којег се може живети?
Или није уопште реч о томе?
Или није уопште реч о томе?
Ја заплакао.
Заиста ретко добар текст. Цео живот сажет на једну страницу.
Волео бих да прочитам од исте ауторке и један текст који није написан суморног дана.
Заиста ретко добар текст. Цео живот сажет на једну страницу.
Волео бих да прочитам од исте ауторке и један текст који није написан суморног дана.
...kad gledas odande.a kad dodjes...ja se treci dan sneveselim.prvo te smore ovi sa televizije.onda prijatelji i familija-svaki put isto:"kad si doso.kolko ostajes.ajd javi se..."svako gleda svoja posla.ja sam van srbije cetrnaest godina i verujte kad dodjem,jedva cekam da se vratim svojoj kuci u "dalekom svetu"! jer-zivot je tamo gde si ti!
Svuda ima i lepog i ruznog. Ne treba nista idealizovati. To je covekova sudbina! A sto se tice zaljenja za domovinom, rodnim mestom, pa sve manje zalim. Pre svega zato sto je tamo sve gore. Dovoljno je prosetati se Beogradom i videti ga isaranog grafitima. Da ne pricam o ostalom. Jedva sam cekao da odem iz Srbije ovog avgusta a razlog zbog kod odlazim u istu su moji roditelji i rodjaci.
Tretirajte osecanja samo kao deo zivota a ne kao kulu svetilju. Upotrebite i logiku, gde god ste da ste nadjite i druga zadovoljstva pa cak i u radu. Bilo koje mesto u svetu se moze urediti za zivot. Ako ljudi ne znaju ili nece, pa i oni ce izumreti i neko sposobniji ce ih zameniti i stvoriti bolje uslove za sebe i druge.
Pre 21godinu smo suprug i ja dosli u Svedsku. Srbiju smo napustili jer vise nismo mogli da se uklopimo u sistem razmisljanja i vrednovanja. Shvatili smo da ne pripadamo vecini i sa ogorcenjem u srcu sto nas oterase gori od nas i dve putne torbe stigosmo u svedsku Vojvodinu koja se zove Skone. Ljudi moji koja sreca. Ravnica dokle pogled doseze, predivni salasi na sve strane, plodne njive, otegnut govor. Rad, red, zakon i postovanje. Konacno smo stigli kuci. U Srbiju ne idemo. Kad se zazelimo svojih posaljemo im avionske karte da nam dodju, da malo odmore dusu i da sa njima uzivamo u ovoj lepoti po meri coveka. Da bismo se dobro osecali u drugoj zemlji moramo prerasti svoju. Zahvalni smo svima koji su nas prisilili na trazenje boljeg i lepseg zivota. Konacno zivimo i disemo punim plucima. Vas osecaj da ste razapeti na dve strane ce proci kad ostanete bez roditelja. Onda cete uvideti da vise nemate gde otici i postacete gradjani sveta. Zelim vam da se odlucite i uklopite. Sve najbolje!
I da ne bude nesporazuma, mi u Norveskoj jesmo zadovoljni i srecni, i dobro znamo zasto smo otisli, ali sasvim je normalno da nista u zivotu nije crno belo...tako da ovaj tekst nije jadikovka i kajanje, nego samo jedna prica o nedostajanju...jos jedan veliki pozdrav :)
Bojana, prvi utisci su bolni jer odlazite u nepoznato.
Vremenom ce te drugacije razmisljati.
Vazno je imati cilj i srediti zivot, sve ostalo dolazi samo od sebe.
Niste na kraju sveta. Par sati avionom.
Sve dok su roditelji zivi bice tako.
Kad i njih nestane - grubo- ali istina, onda ce te shvatiti
o cemu pricam.
Zelim vam puno srece i sve najbolje.
Vasa prica mi se dopada.
Vremenom ce te drugacije razmisljati.
Vazno je imati cilj i srediti zivot, sve ostalo dolazi samo od sebe.
Niste na kraju sveta. Par sati avionom.
Sve dok su roditelji zivi bice tako.
Kad i njih nestane - grubo- ali istina, onda ce te shvatiti
o cemu pricam.
Zelim vam puno srece i sve najbolje.
Vasa prica mi se dopada.
"Јер фали нам све..." Postovana Bojana, tako to biva za vecinu nas prvih par godina, ali vremenom sve to prodje i dodje na svoje mesto, i jedino sto nam (ponekad) 'fali' je zal za mladoscu i nezna rec ili osmeh onih koji vise nisu na ovom svetu. Kada budete vise tu gde ste sada umesto tamo gde ste nekad bili, bice Vam sve ravnije cak i od naseg ravnog Banata, deo Srema i cele Backe, tj. bicete u potpunosti 'svoj na svome' (a dotle, svako se novo zivotno iskustvo nostalgijom - p l a c a. :-)
Divan tekst! Ovako se i ja osecam u Svajcarskoj u kojoj zivim vec 11 godina. Nostalgija ne prolazi samo naucimo da zivimo sa njom.
Divan tekst. Svi koji smo otisli smo se ovako osecali, a onda..., nekako samo prodje. Ponekad neka pesma ili samo rec vrate u proslost i pocnes da razmisljas....
Ali tu gde su ti deca, posao, muz, postane ti dom i bitno da ste zajedno i da ste srecni. Zeliv vam puno srece u zivotu. A svi koji smo otisli smo vas razumeli.
Ali tu gde su ti deca, posao, muz, postane ti dom i bitno da ste zajedno i da ste srecni. Zeliv vam puno srece u zivotu. A svi koji smo otisli smo vas razumeli.
Dobra odluka, ali prvenstveno za vasu decu. Svakom pametnom, tj. ne samo obrazovanom, je kristalno jasno da u Srbiji niko nema sanse za normalan zivot, ni sadasnjosti, a bogami ni u bliskoj buducnostiu. Spasavajte svoju decu! Moja porodica se sprema na iseljenje vrlo brzo. Supruga i ja smo prof i mr ,sa 2 maloletne dece. Sto pre i sto dalje!
Godinama se pitam sta se desilo nasem narodu. Kako mozete ocekivati bolju buducnost ako je jedina ideja pobeci iz rodjene zemlje. Kako ce nasa zemlja ikada postati bolja, sredjenija, zdravija, ako svi pobegnemo. Zasto je stanje takvo kakvo je sada - pa to je delo nas samih. Zar vam nije zao da se utopite u nekoj stranoj zemlji, umesto da poboljsate svoju rodjenu.
Bojana, vi ste od onih ljudi koji lice na nas narod kakav je oduvek bio, osecajan, vezan za porodicu i svoje korene. Vasa osecanja su prava, iskrena i najprirodnija. Strasno je citati reci tolikih mnogih koji samo razmisljaju o novcu - toplinu roditeljskog doma, prijatelja iz detinjstava i uopste topline svih bliznjih oko sebe, necete nigde naci. Uzalud vam sav novac i komfor ovog sveta ako vase dete nece nikada osetiti pravo prijateljstvo i pravu toplinu ljudi oko sebe.
Bojana, vi ste od onih ljudi koji lice na nas narod kakav je oduvek bio, osecajan, vezan za porodicu i svoje korene. Vasa osecanja su prava, iskrena i najprirodnija. Strasno je citati reci tolikih mnogih koji samo razmisljaju o novcu - toplinu roditeljskog doma, prijatelja iz detinjstava i uopste topline svih bliznjih oko sebe, necete nigde naci. Uzalud vam sav novac i komfor ovog sveta ako vase dete nece nikada osetiti pravo prijateljstvo i pravu toplinu ljudi oko sebe.
"Uzalud vam sav novac i komfor ovog sveta ako vase dete nece nikada osetiti pravo prijateljstvo i pravu toplinu ljudi oko sebe." Gospodjo draga, budite spokojni da nasoj deci koja su ovde sa nama, posebno koja su rodjena ovde, nista vise NE dostaje nego deci koja su tu pored Vas; cak sta vise, rekao bih da su u zavidnijem polozaju jer mogu da grade svoju buducnost u zemlji u kojoj su rodjeni ili odrastli. Kao prvo, da Vas ispravim;, vecina nas nije 'pobeglo' sa prezirom u dusi i prkletstvom na vas koji ste ostali za nama i nemojte kriviti nas za vasu sudbinu. Kao drugo, ljudska paznja i medjusobna saosecajnost nije jedinstvena samo na nasem Balkunu, vec je prisutna u svakom kutku sveta gde smo se vecina nas nasli, cak i vise, nego sto se to nekima dozivljavalo (I jos dozivljava!) tu medju vama.
Draga Bojana
bio je to vas izbor.
Ne prestajem da se pitam kakav bi bio moj izbor da nisam morala onog jednog dana davne 1992 da bjezim glavom bez obzira. Ipak mislim da ne bih mogla u miru napustiti roditelje, prijatelje. Utoliko me vise cudi kako i zasto se ljudi u miru odlucuju da napuste sve i lisavaju se svojih najdrazih i svog mjesta pod suncem. Mi smo u ono sretno doba imali sve, i kucu sa velikim prozorima i veliki vrt, i nasu djecu sto su po njemu trckarala. Kad smo otisli plakala sam, kad se ljubicice u proljece probude nece ni znati da smo otisli.
Sad su i djeca negdje drugdje, radjaju novu djecu, sa strancima, ne zele da njihova djeca govore srpski, vazniji su drugi jezici i to da se govore bez akcenta... . I tako, bila jednom jedna porodica, bio jednom jedan grad, bila jednom jedna zemlja...
Ipak bilo bi lijepo da je potrajalo duze...Vi ste imali izbor!
bio je to vas izbor.
Ne prestajem da se pitam kakav bi bio moj izbor da nisam morala onog jednog dana davne 1992 da bjezim glavom bez obzira. Ipak mislim da ne bih mogla u miru napustiti roditelje, prijatelje. Utoliko me vise cudi kako i zasto se ljudi u miru odlucuju da napuste sve i lisavaju se svojih najdrazih i svog mjesta pod suncem. Mi smo u ono sretno doba imali sve, i kucu sa velikim prozorima i veliki vrt, i nasu djecu sto su po njemu trckarala. Kad smo otisli plakala sam, kad se ljubicice u proljece probude nece ni znati da smo otisli.
Sad su i djeca negdje drugdje, radjaju novu djecu, sa strancima, ne zele da njihova djeca govore srpski, vazniji su drugi jezici i to da se govore bez akcenta... . I tako, bila jednom jedna porodica, bio jednom jedan grad, bila jednom jedna zemlja...
Ipak bilo bi lijepo da je potrajalo duze...Vi ste imali izbor!
Utehe, samo puste utehe, kako TO, da svi citamo Politiku, i bas to,da nadjemo neku pricu , slicnu nasoj.
Nije li sama ta cinjenica , setnja po nasim casopisima, potvrda da smo zedni svoga , svojih, jezika, nacina razmisljanja, i svega onoga sto nam je u korenu, i da se pribojavamo da ga vise niti nemamo. Strah a i istina da ne pripadamo ni tamo odakle smo otisli ni tamo,gde smo dosli.
Sto neko,rece : kriminalac se moze popraviti, a stranac nikada, becno je stranac.
Sretno svima
Nije li sama ta cinjenica , setnja po nasim casopisima, potvrda da smo zedni svoga , svojih, jezika, nacina razmisljanja, i svega onoga sto nam je u korenu, i da se pribojavamo da ga vise niti nemamo. Strah a i istina da ne pripadamo ni tamo odakle smo otisli ni tamo,gde smo dosli.
Sto neko,rece : kriminalac se moze popraviti, a stranac nikada, becno je stranac.
Sretno svima
Da li je dan sumoran ili lep, da li je breza tuzna ili vesela, stvar je izbora vidjenja sveta u kome se zivi. Kad dva robijasa gledaju nebo kroz prozor svoje celije, jedan vidi zvezde a drugi resetke. Kad se srpski emigrant raspekmezi, bez obzira sta pise naici ce na razumevanje i kooperaciju. Takav stil je za emigrante tema bez promasaja teme. Kao sto je tema bez promasaja i kad se penzioneri u Srbiji nadju i pocnu da se secaju svoje mladosti i uporedjuju je sa svetom koji se davno nestao sa onim danasnjim koji vise nije njihov. Vrednost ovog clanka je samo u tome sto je dobro napisan a sa socijalne strane koristan za mnoge emigrante da objave kako u zivotu nemaju sve. Kao da je zivot poslasticarnica.
Baš ste lepo napisali i uživanje je čitati. Šteta što mi ovde u Srbiji nemamo više izbora: građani zapadne Evrope slobodno odlaze, rade u drugim zemljama i vrate se svojoj kući, zarade koliko treba - a tako su i naši preci radili gde su hteli, pa se ovde vraćali s novcem. Bilo je lakše jer su podele bile manje. Teško je jer je veliki pritisak da se iz zemlje pobegne kao iz jednog šizofrenog stanja neprekidnog straha od sve goreg sutra, a kad se pobegne - na normalni život, čivek mora da se zapita: pa dobro, je l to bilo to? Nestane čarolija prevelikog očekivanja od stalnog sigurnog posla i dobrih primanja. Nekako, nema ništa više od toga... a teško se vratiti nazad. Meni su najsmešniji komentatori koji smatraju da su pametni ljudi koji su otišli mogli da promene nabolje ovu Srbiju. Pa to nema šanse! Ovaj sistem isrtrebljivanja svega dobrog nije samo naših ruku delo već je i volja cele svetske zajednice da potlače slabije i ubiju ih u pojam. Namtnu GMO - kao to MORA!!! Smešno.
Iz rubrike"Moj zivot u inostanstvu"je ocigledno(napravite statistiku!)da je nostalgija bolest koja masovno napada Srbe u dijaspori.Kao i svaka hronicna bolest,ona vremenom postaje sve teza i teza.Vreme ne leci(ove)rane.Za lecenje potrebno je da se zapitate:zasto ste uopste odlazili?Da bi sto bolje osvezili pamcenje-prebirajte po njemu i trazite dogadjaje kao sto su beskonacno razvlacene sudske presude,visegodisnje trazenje gradjevinske dozvole,razni dogadjaji pred razl salterima itd.Setite se i koliko para ste imali,kako ste se snalazili za sutrasnji rucak,naprimer i sl.Kad smo nostalgicni uglavnom zalimo za stvarima koje vec odavno ne postoje.Ulice,kuce,drvece na koje smo se penjali kao deca.Komsije(koje su odavno poumirale).Mi zalimo za vremenom,a ne za mestom.Kad dpodjete u domovinu obavezno krenite da vadite par uverenja i potvrda.Da vas zelja lakse mine.Svoju zemlju,u kojoj ste odrasli,treba da volite,ali nema mesta za nostalgiju.Nazalost.
Komentar g-dje Petrovic naterao me je da se vratim u moja dugu emigrantsku proslost i da se setim bar jednog primera kad me je korupcija u tom drustvu direktno pogodila. Nisam mogao da se setim nijednog, ako izuzmem napojnice kelnerima, raznosacima pice, i frizerima. Nikad nikog drugog nisam morao da "korumpiram". Ponekad citam u novinama da su neki politicari prodavali svoj uticaj ali se desava i da im je sudjeno i da su osudjeni. Od rodjaka u Srbiji cujem, a citam i u novinama, da je gradjanin izlozen pritsku da plati za gotovo svaku uslugu koju treba da dobije besplatno od drzave. Da ne nabrajam. Jedino do sad nisam cuo da je neki pliticar otisao u zatvor zato sto prisiljava firme da plate reket njemu ili njegovoj stranci da bi dobili posao. Ne izgleda mi razumno reci da je "ovamo" sve isto kao u Srbiji. Ne trazim idealan svet u kome nema zla jer su ljudi svuda isti. Dovoljno mi je dobar svet sa manje zla, koji mi ne ponizava, ne truje mi svakodnevni zivot i ne prazni mi dzepove.
Mnogi nasi koji zive u Kanadi imaju otplacene kuca, ja isto.Ovde da kupite kucu morate da ulozite 25% od ukupne cene.Mozete da uzmete otvoren I zatvoren morgice.Ako je zatvoren imate pravo da ulozite oko 10% godisnje preko vaseg otplacivanja mesecno.Jes kuca moze dase otplati za 10-15 godina a moze I pre.Zavisi vrednost kuce.Cena kuce ide gore I ako je prodate jes moze dase zaradi.Neki nasi su tako postali bogati,kupujuci I prebrodavajuci kuce ili stanove.Jos ako kupite nekoliko stanova ili kuce mozete da izdate pod kiriju I to vam otplacuje morgice.Jes moguce je da se isto kupi kuca negde u Srbiji.
Bar polovina Amerikanaca ne bi mogla ni da nadje Evropu na karti sveta. Toliko njih interesuje Evropa. Americki san je rad i sticanje bogatstva, ili bar tako kaze njihova propaganda.. Ako uopste ikad pomisle da idu u Evropu, najverovatnoije je da sest meseci ranije nikad o tome ozbiljno nisu razmisljali, a kamo li sanjali. Oni sanjaju da idu u Evropu onoliko koliko Srbi sanjaju da idu u Bugarsku. Druga je stvar sta misle i sanjaju njihovi evropski emigranti narpocito noviji. Ali oni i nisu bas pravi Amerikanci. Uzgred, 60 procenata Amerikanaca otplati kucu pre nego sto napuni 50 godina a prosecna starost americkog turiste u Evropi je 46 godina.
Koja je prednost otplacene kuce? Kredit za kucu vam dodje kao stanarina koja je upola manja nego da ste u stanu . Za slucaj prodaje dobija se ulozeno i porast vrednosti.
Ovi sarkasticni komentari su dosta fakticni. Ako ocekujes da odes u US i postanes truli bogatas samo zato sto si drzavljanin US, tesko ces se razocarati. Treba da budes odredjeni tip, da bi bio srecan u US. 1) Da zelis da budes slobodan kao ptica, da imas sva ljudska, zakonom zagarantovana prava. Recimo (mali primer) u SR & CG i danas se sporovi resavaju tucama. U Parlamentu CG poslanici na oshtru kritiku pozivaju protivnika da uzadje pred Parlament da se tuku!! CG TV snima citavu bruku i - pojeo vuk magarca. U US, ako hoces da se tuces, pozove se policija; nju placamo da se tuce sa tobom. To je kvalitet zivota. 2) Da imas mogucnosti da od nule odes do zvezda, kao nigde drugo na svetu. Jedino u US (od zapadnih zemalja) crnac moze da bude Predsednik. Jedino u US 50% svih PhD su rodjeni vani. ...Ako si prosecan, iseli se u skandinavske zemlje, FR i sl, gde vlada socijalisticka demokratija. Ali ako si nadprosecan(na), ako imash da ponudis drustvu nesto posebno, tvoja zemlja snova je US.
U Americi je najbolje samo pod jednim uslovom DA NISI INDIJANAC.
Koji "fizicki posao" i ta nadprosecna sposobnost vam je donela tu srecu tamo. Sisanje drveca, kosenje trave, asfaltiranje krovova, drzanje volana po 15 sati dnevno, nosenje namestaja, pranje sudova, rad u klanicama etc etc i to sve za 7-10 $/cas. Nedovoljno za zivot. Jer vam treba nekoliko puta vise za zivot pribliznog nivoa kao u Srbiji
Postoji zlurada tendecija nekih citalaca, verujem, onih mahom iz Srbije, da sve emigrante bez obzira na radne i profesionalne sposobnosti koje imaju vide kao fizicke radnike u inostranstvu. Ne kao privremene fizicke radnike nego takve radnike do kraja zivota. To je vise zelja nasih bivsih zemljaka u Srbiji nego sto je stvarnost u inostranstvu. Verovatno je tacno da ce mnogi pri dolasku u inostranstvo prihvatiti slabo placene fizicke ili servisne poslove, ali ne verujem da ce vecina njih dugo i ostati na takvim poslovima. Vecina onih koji su malo znali jezik i bili spremni da uce vremenom ce se dokopati boljih i bolje placenih poslova. Mnogi koji su dosli kao izbeglice a nisu imali nikakvo znanje ni kvalifikaciiju i u Srbiji bi sisali travu, raznosili picu i radili slicne poslove da su hteli da rade. Ne vidim nijedan razlog zasto bi ih njihova nova zemlja cenila vise nego sto vrede. Ali u njoj bar imaju priliku da sa radom i ucenjem promene svoju sudbinu ako to budu hteli.
U svedskoj i norveskoj je mnogo prikrivene netolerancije prema strancima, a i u ostalim drzavama. Iz svih nerazvijenih drzava oni su meta
useljavanja, menja se cak demografska karta. Sto je veca ekonomska kriza bice sve gore. Socijalna davanja su manja jer je veliki priliv izbeglica, azilanata i ostalih. Plate su sugurno vece ali bogami i troskovi, nije isto 1000eur tamo i ovde.
Pogledajte samo kvalitet kuca koje se uzimaju na
hipoteku, sve od drveta kada se otplate kroz 30 god.vec su trule/znaju banke posao/. Svi su ugladjeni fini i ljubazni, a kada se zagrebe povrsina ostane sustina. Ne nadajte se da ce te se integrisati u drustvo, malo morgen. Ima jos dosta toga sto bi se napisalo. Ovde tece med i mleko po ulicama, a dolari o dracama vise. Neka nam je svima bog u pomoc u ovoj idili.
useljavanja, menja se cak demografska karta. Sto je veca ekonomska kriza bice sve gore. Socijalna davanja su manja jer je veliki priliv izbeglica, azilanata i ostalih. Plate su sugurno vece ali bogami i troskovi, nije isto 1000eur tamo i ovde.
Pogledajte samo kvalitet kuca koje se uzimaju na
hipoteku, sve od drveta kada se otplate kroz 30 god.vec su trule/znaju banke posao/. Svi su ugladjeni fini i ljubazni, a kada se zagrebe povrsina ostane sustina. Ne nadajte se da ce te se integrisati u drustvo, malo morgen. Ima jos dosta toga sto bi se napisalo. Ovde tece med i mleko po ulicama, a dolari o dracama vise. Neka nam je svima bog u pomoc u ovoj idili.
Krenula sam sa beogradske zeleznicke stanice, leta 1962g. u nepovrat. Secam se k'o danas - kao da mi je neko otsekao i ruke i noge kada je voz krenuo. Niko me nije terao iz mog Beograda, koji sam volela kao i dan danas sto ga volim. Vise nema tuge, ali svih ovih godina javlja se velika praznina, ne vise cesto kao ranije ali se jos uvek javlja. Ko zna kako bih se osecala i da sam ostala u mom rodnom gradu, ali sam sigurna da ne bi bilo te sada povremene puste praznine. Puno ljubavi saljem Srbiji i mom rodnom grade - Beogradu na Dorcolu. Mirjana-Arizona
Нема коментара:
Постави коментар