"Дивљаци што никад нисте тамо где сте!", каже песник Брана Петровић у песми из циклуса "Предосећање будућности", у песми која почиње наизглед театрално и патетично: " Анђели и људи бог и друга олош / у мојој кући пијанче и ждеру / све су појели само још / мене да прождеру // Виљушке чаше и тањири звече / чорба се пуши ко дете у смоли / свеци нижег ранга туку ме и черече - / бога боли // И сви ће бити кажњени жестоко / што туку мене право божје дете... " итд. Књига у којој је то штампано (Бранислав Петрпвић О ПРОКЛЕТА ДА СИ УЛИЦО РИГЕ ОД ФЕРЕ - Просвета, Београд. 1970, Ед. Савремена поезија, стр. 19) ме беше по вољи утицајним књиж. критичарима; мало је фалило да је етикетирају као боемску, сомнабулну, кафанску поезију, али песник Петровић није писао за критику, даље је гледао и даље видео, дубље. "Сад вишенема таме у коју нисам сишао по своје злато. / Наг и сиромашан падам у провалију..." Вероватно је предвидео и своју будућност и релативно рани одлазак са овог света.Али, Бранчила Петровића, бог да му душу прости, сетио сам се због неке друге ствари - споменута његова књига стоји на радном столу у мојој спаваћој соби, поново је прелиставам, пшосле много година, и наравно, друкчије је доживљавам. Ти "дивљаци" што нису никад тамо где су, у ствари су - особе - "Без родитеља, отаџбине и других лажи!". Будуће доба - баш такве - "за водиче тражи"!
Зар? Сећам се водича мечака, који су у детињству пролазили кроз наша села, како смо се радовали - као да је коначно циркус стигао и у наш забачени крај. Пролазак јутарњег и вечерњег локала (железничког воза Кучево - Београд - Кучево) био је редован, према њима смо одређивали време.Водиче мечака смо памтили, зато што су ти непознати авантуристи дивљачког изгледа, осим мечке носили на рамену и мајмуна, дресираног. А оне друге, наметнуте, лажне водиче; па шта да кажем? Ако већ треба да се сећамо прошлости, зар није боље да то буде нешто друкчије, светлије, радосније? На пример - плаже на Пеку, те 1970, у Мишљеновцу, и околини. било их је неколико на потесу од Турског вира и мостова на Пеку, све до Белила. Најпопуларнија је била дуги низ годинаплажа на нашем имању, тј. салашу, то јест на спруду нашег острва испод некадашњег Српачког јаза...
* *
Све до бомбардовања Србије, те плаже су биле живе, посећене, - уз и низ Пек су пролазили купачи и пецароши, од села Сена до Српца; било је страсних пецароша, и рибокрадица... Постојале су утабане путањице и на једној и на другој обали Пека... А данас? Ехеј, дивљаци! Дивљаци што никад нисте тамо где сте! Данас је све то прогутала права континентална прашума; власници су, веровали или не, запустили, своја имања, ливаде и баште, воћњаке и топољаке. А од риболоваца, ни трага ни гласа. Као ни од купача. Изгледа да су изумрли. Поводањ на Пеку је током пролећа 2014. однео све салаше низ реку у нашој околини, и наш; однела га је водена стихија, иако је имао камене темеље и био зидан циглом.
али прави салаш се не прави у близини реке која зна да полуди једном у веку...
* *
После бомбардовања Србије, 1999, пустош и пораз су се приближавали и нашим селима, чак и оним која нису била бомбардована. (Звижд, Хомоље; део Браничева.) Земља је појефтинила и продавала се у бесцење; или је полако све захватао парлог. Шума и звериње су надирали, од обала потока и река, па даље. До дворишта запуштених. Полако је долазила и смена генерација; све је мање било оних који су последњим снагама обрађивали део имања, њива, воњака, ливада и винограда, башта и кромпиришта...Вуци су сишли на брегове изнад села, дивље свиње још ближе. Појавила се и нова животињска напаст - шакали (коте се у рупчагама по ракитарима уз Пек!)
Домилеле су и неке црвеножуте змије, као да су се укрстиле са даждевљацима; поскоци су почели да се укрштају са другим змијама; милели су уз врбе! Хиљаду деветстотина деведесет шесте то није било могуће, јер је још увек било довољно стоке, која је чувана уз реку, где је и најбоља трава... Некада је у селима Звижда, и уз Пек било на хиљаде крава, оваца, свиња, коза; али данас се све ређе виђају...Власници и сељаци су изгледа презрели земљу по којој ходе; они који су иметак стварали и увећавали, углавном су на гробљу. Али, ако мислите да се земља продаје, да је олако и у бесцење продају наследници и унуци, варате се. Земљу у ствари окупира парлог, небрига државе и друштва. Највећа фабрика у Србији - она између неба и земље - препуштена је стихији, која се толико захуктала, да неки крајеви Србије данас изгледају језиво и много горе него пре двеста година, под Турцима, и чини се, да Србима и сељацима нису потребни неки други душмани -довољни су сами себи...
* *
Иако је други део нашег дворишта покошен -пре две-три недеље, трава је поново порасла, као покрај Пека. Али и врежа белих бундева.
Неки плодови су већ и порасли. Треба сејати и по дворишту, у коме се не живи стално, већ с времена на време (током пролећа и лета, јесени). Боље бундеве него коприве и други коров.
. Данас смо били да обиђемо имање на Пеку, да можда уредимо плажу, јер Пек тече између наших ливада. Те ливаде нико не коси после мајчине смрти (2002), нити ко скупља шљиве. Лопови покраду орахе и трешње, крушке илињаче, дивље свиње су изриле део ливаде - видели смо да су нешто риле пре месец дана. Као да смо у Бразилу, на неком рукавцу Амазона, само што срећом нема анаконди!
.Ево наше плаже, убудуће - "Вилин коњиц". Нигде никог. Али довде смо се пробили у дубоким гуманим рибарским чизмама. моји синови и ја.
За двадесетак и нешто година, врбе су и јове толико израсле, тару се и испуштају неке чудне звуке, као да реже неке непознате звери бачене из авиона, са других упоредника, експеримента ради, рецимо, Што да не? Све је данас изгледа дозвољено? Али понели смо секиру, крчили себи пут кроз шикару до обале...
До наше старе плаже "Вилин коњиц".
На овом дрвећу изнад воде, и на гранама изнад воде има пуно вилиних коњица, као и некада.
Овде је некада био леп не баш дубок вир; ловили смо рибу ронећи испод лагума. Не бојећи се водених змија и водених пацова.
Шта све Пек не доноси! Погледајте какву позадину има наша Лукићска плажа "Вилин коњиц" - винову лозу! Пек доноси стабла ораха, која се примају. И рађају. вишње, трешње и дудове. На обали, у шикари, двадесетак метара јужније, стојао је велики бели дуд одмах иза салаша, који је покојни отац називао "Станко" . (Зато што га је посадио деда Станко. - У оца ми не дирајте, говорио је Михаило. Дирнуо је поводањ, и душманин - пролазност.)
Овамо нико не долази, већ годинама, ни лопови, само дивље свиње, дивљач, фазани, јазавци, шакали...Ливаду с ову страну Пека - до нашег села - четрдесетак ари, треба "отребити" у рано пролеће, и косити у јуну, да би се могло пролазити до обале, која је драгуљ, драгоценији од рукаваца амазонских, јер нема звери налик на немани... Отац и мајка су у своје време посадили липе, израсле су на десетине, крушка илињача није родила, или су је птице обрале? Требало би још ораха посадити обалом реке, исећи старе белошљиве и орахе који су надрасли крошњате тополе а рода не дају. Тишина је на том бившем салашу тако дубока, лековита...Требало је да дођемо око један, и да останемо до шест поподне, када налећу најезде комараца...
Иоле вредан сељак ни под најгором владом не може бити гладан! Помислих док смо се враћали Просјанским путем кроз кукурузе порасле као шума!
Један део Просјанског пута иде паралелно са железничком пругом Пожаревац - Кучево, и делом аутопута; бедеми пруге издгнути изнад равнице обрасли су толико да то данас не би могле да очисте за неколико година ни тзв. омладинске радне акције. Возови цивилни више том пругом не пролазе, само теретни, они што возе сировине из Звижда за железару у Смедереву. Рампи на пругама нема, чувара пружних прелаза ни за лек; све делује неописво запуштено... Држава је дигла руке од железнице, од оног што спаја људе и крајеве. Како се свет и народ радовао завршетку железничке пруге Пожаревац - Кучево пред Други светски рат... А ето, после Нато бомбардовања ова пруга је напуштена, или препуштена пропадању, што је сулудо. Макар су две парне музејске локомотиве могле да вуку по 3 вагона и саобраћају од Пожаревца до Зајечара!
Песник Бранчило Петровић је имао дубоко предосећање "будућности", коју ми живимо и човек уопште није био ни пијан ни јуродив кад је писао " Анђели и људи бог и друга олош / у мојој кући пијанче и ждеру / све су појели само још / мене да прождеру /" Народу североисточне Србије су "узели" ту пругу под чудним и глупим изговорима, тј. направили су од те пруге мртав пут. Што слике и показују, и овај зарђали Андрејин крст...
Србија нема политичаре-визионаре. А и да их има, били би прождрани, отровани, убијени у сачекуши.
Дошла је та неописива будућности пустоши, неописиве голотиње, сиромаштва и просјачења и строваљивања у провалију, чије је дно толико дубоко и страшно, горе од најгорег пакла.
Ех, да можеш да устанеш, Бранчило, и дођеш овамо у Звижд, на спрудове обрасле пелудом, ракитом и бујном павити, да на ушћима неких речица што се уливају у Пек, одвајамо плаво злато од шљунка и шодера, "враголана века", тзв. "реформатора васионе", и промашених политичара, које су прождрале чудовишне анаконде и пре него што су се испилили!
Нема коментара:
Постави коментар