УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 20. децембар 2014.

ПОСЛЕ КИШЕ / Русија Маринковић

Ауторка
ПОСЛЕ КИШЕ

         У почестом бљештавилу собе, небеским бичем, брусих подужу  прозаиду.
         Низак атмосферски притисак измамио је многомирисе.
Након снажног пљуска мимоиђох лифт и стрчах низ широко степениште.
После двадесетину корака, ограђеним вијадуктом, од зграде до коловоза, нађох се на асфалтном тротоару.
         Чист озон испуни ми сваку цевчицу мехова. Тротоаром прођох десетину метара и наиђох на ланац густо паркираних аутомобила. Десно беше гвоздена ограда која штити травњак. Лево коловоз и колона лимузина,  јури ка свом циљу. Почеках прекид колоне, да се спустим на коловоз и обиђем ланац паркираних лимузина, али се не догоди. Веома бојажљиво спустих леву ногу на коловоз. У истом трену чу се заглушујућа песма сирена, шкрипа кочница и простачка псовка. Брзо  се вратих. Боже! Шта да радим!?
         Мисли ми беху у хаотичном стању. Једне ме критиковаше што сам уопште изашла из куће. Друге  ми приписиваше да нисам пажљива. Оне треће  се сложише са поступцима које  учиних.
         Убрзо се указа прекид колоне. Ох! Сад је моменат. Пројурих коловозом и, са уплашеним зецом у грудном кошу, ступих на тротоар. Прекинут је и ланац аутомобила на њему.
         Близу аутобуске станице, по мокром и топлом тротоару, веома споро и спокојно, гмизаше једна, чудновато велика, глиста. Пожелех јој бољу судбину. Тешко, али пронађох неко труло дрвце и сместих је у травњак. Мало касније сретох још једну исту. Тако поступих и са њом. Следеће две бејаху платиле шетњу тротоаром. Штета! Дивна, мирољубива створења!
         Мисли ми се опет ускомешаше. Пошто-пото хтедоше да ускоче у  лап-топ.
         Весело кренух тротоаром. У полумраку дрвореда платана беше страшни питбул теријер. На огромној, сaтанској глави, искезио чељусти. Бунио се за ометање пражњења посуда са сплачином организма. Непоткресани газда спокојно га  држаше за ланац.
         Мој ум  опет  моделираше, глачаше и брусише песму. Сада римовану, за децу. Хтедох да избегнем, тек изграђену, испразну теријерову куполу и нагазих на коловоз. Опет заглушујућа песма сирена и шкрипа кочница. Хитро се вратих. И ?! Шта, и? Штета! Спотакох се и сруших теријерову куполу. Изгубљени зец у грудима не нађе излаз.
      Господе! Шта све згреших ове вечери!? Својом непажњом реметих спокој лимузина на тротоару. Пребрзи ход аутомобила на коловозу. И постојање питбулове куполе.
         За све то беше крив мој излазак после кише. 



==================
    Русија Маринковић рођена је 6. Јуна 1938. године у Зебинцу, општина Владичин Хан, од оца Цветка и мајке Русанде Милосављевић.  Основно образовање стекла је у Владичином Хану и Врању а средње у Сурдулици.
    Пише поезију и прозу за децу и одрасле.
   Живи и ствара у Београду.
        Први пут публикује у "Заветинама"
        Видети више: Примљени чланови Групе Зз
   

Нема коментара:

Популарни постови

ИЗ СЕНКЕ